The devil inside

U što se može pretvoriti jedna najobičnija šetnja? Hm... U svašta, stvarno.
Mislila sam da će mi ponedjeljak biti preodvratan, jer prema rasporedu imam predavanja od 9 ujutro do 5 popodne, i to bez ijedne pauze duže od 15 minuta, a zahvaljujući divnim nam profesorima, te pauze budu i kraće, ako ih uopće i ima. Al super, jedno predavanje završilo čuku vremena prije nego je predviđeno, još jedno je bilo skraćeno, i doma sam bila već oko pol 5. Strgana, al dobre volje. Ugl, nazovem ja svoju schmutzu tek tolko da se čujemo, jer nemamo vremena za vidit se, al nekako tijekom razgovora došla sam na zanimljivu ideju šetnje ulicama najdražeg mi grada, pa sam joj to i predložila. Pa smo se čak i našle. A ona je sa sobom imala dve litre nekog domaćeg vina- nek se nađe, jel?
I tako... Gle, ćevapi, ajmo papati. Pa jesmo. Joooj, sad smo se najele, nemremo sad skroz do trga hodat, ajmo mi na tramvaj. I tak do trga, pa na Lotrščak, najdraži mi dio Zabrega. Kad tamo frend svira gitaricu i smrzava se ko pička, pa ajd, nemoj mali, smrznut ćeš se, ajmo se mi malo zgrijat. I eto...uskoro više nije bilo hladno. Pa se sviralo, pokušavalo pjevati, ali nekako nije išlo...pa spuštanje do trga, cuganje pive i likvidacija paprenog čipsa... Naravno da se ničeg od tog ne sjećam. Isto kao ni dolaska kući i pričanja sa bratom rođenim. Ooo da. Šetnjica je bila zanimljiva.
A današnji dan na faksu opet živa komedija. Hodala sam okolo sa sunčanim naočalama prek pol face, ne zato da bi se kurčila nekom, neg čisto zbog toga kaj mi je sve blještalo i kaj mi je bilo mučno. Užas živi. Jao i lele. O blata li života čemernog. Straaava. Čak ni cigareta ne paše danas.
Još uvijek se oporavljam, pokušavam složiti kockice da popunim prazninu u svojoj glavi, al nekim stvarima jednostavno nije suđeno da se ikada odgonetnu. Pogotovo zbog toga kaj nisam jedina koja ima šupljinu u glavi. Ne doslovno, da ne bih bila krivo shvaćena.
Ovo mi je maksimum za danas, tak da...hm...budite mi pozdravljeni