I put your picture away, sat down and cried today

Imam osjećaj kao da nemam apsolutno nikakvu kontrolu nad svojim životom, niti nad sobom. To je ono što me najviše plaši.
Bol je i dalje prisutna, ali u manjoj količini. Možda ipak napredujem. Znam da mi u životu ne može sve biti lijepo i sve jednostavno treba ići gore-dole. Ravna crta znači da si mrtav. No, znate što? Ja bih sada neko vrijeme htjela biti mrtva. Ne doslovno. Emocionalno.

Dosta mi je smrti, dosta mi je toga da me ljudi u svom životu žele samo i isključivo s ciljem da bi me povrijedili. I dosta mi je jebenog tugovanja. Već znam napamet sve faze. Naravno, prvo ću biti jako, jako tužna. Onda ću biti jako, jako ljuta. I na kraju ću biti jako, jako racionalna. Meni je toga već dosta. Kome ili čemu mogu reći da više ne mogu? Ne mogu!!!! Dosta mi je plakanja bez suza, dosta mi je želje da vrištim i iskočim iz kože i dosta mi je jebene boli. Dosta mi je. Dosta.

Idem liječiti svoju poremećenost nikotinom. To mi je postao najnoviji porok.

Edit1: Razmišljala sam malo, zaista bih se mogla propiti. Nema ništa tragičnije od 'Love Hurts' uz bocu alkohola. Kad bih barem voljela alkohol...