Jel znaš da imam violinu staru 170 godina?
Uopće nisam obraćala pažnju na muškarca meni s desna. Ušao je u autobus noseći violinu u koferu, vonjajući po hladnom dimu, po lijeganju pred zoru. Ne volim društvo u autobusu: to je moje vrijeme za putovanje, za razabiranje obrisa među duhovima mraka vani, za puštanje dana da ode... kuda već potrošeni dani idu.
- Ma nemoj reć - čudi se prijatelj. - Pa kako to? - pita ga, a možda sam to samo ja, koja prisluškujem njihov razgovor, ali čini mi se da ga zapravo pita "odakle ti?"
Smije se moj tamnoputi i tamnokosi susjed. Smije se i tapša rukom koljeno.
- A evo, vidiš, sve čovjek nađe kad traži... Nešto nađeš, nešto kupiš, a nešto i bog da...
Promatram njegov odraz u staklu i smiješim se.
- Pa fino ti je bog dao.
- Bome jest - smije se violinist.
- Jesi čuo da se Mario razveo?
Moj susjed trese glavom, iznenada ozbiljan.
- To je k'o neka epidemija - pokušava ga raspoložiti prijatelj.
- Ma tako to bude, kad se dvoje ne poštuje, džabe ti onda i ljubav jer ćeš je potrošiti dok se ne okreneš. Lako je tako, ne ide pa odeš. A neće se nikome sjesti sam sa sobom pa reći, jebiga stari, sjeb'o si.
Sišli smo na istoj stanici. Kad sam se okrenula, i on je bio samo duh u tami.
|
