23.12.2008., utorak
božićni jinx
Lani sam Božićni shopping obavljala ja. S mamom. I sestrom. S kojima se slažem - u najboljim danima - kao aligator s konzervom paštete. Taman kad mi je supersimpatična blagajnica u Konzumu izvalila "da su bar svi kao vaša mama", ja sam istovarila paket od 10 jaja na pod. I na blagajnu. I onak, blago sam reagirala ako mene pitate.
Ove godine sam odlučila da Božićni shopping obavlja RD. Kao prvo, ja ću dva dana kuhat, peć, valjat, mijesit, miješat, čistit i ribat. Kao drugo, on je dobio bon. Pa sam mu dala popis s detaljnim pojašnjenjima. Primjer: sir Caprillo (srebrni omot, okrugli, stoji ti na polici s delikatesama i drugim smrdljivim sirevima). Naravno da me baš za taj sir zvao. Da to NE POSTOJI. To sam ja izmislila valjda da njega zajebem.
Darling, govorim mu ja smireno, postoji. Daj pogledaj.
SAD SAM GLEDAO!
Pa pitaj nekog, velim ja kroz zube e da bih se spriječila da zarežim na onog kojem sam se zavjetovala na vječnu ljubav, poštovanje, dobro i zlo.
NEĆU!, vrisne ljubav mog života i spusti slušalicu.
Pa zove za pet minuta.
Kakav ti je to sir za tiramisu?
Ja objasnim.
To ne postoji, objavi muškarac mojih snova i prekine vezu.
Dva sata kasnije, eto mojeg najmilijeg na vratima.
Osim onog "što ne postoji", frajer je uspio fulat i po jedno deset točaka. Na primjer, ja napisala da trebam 20 jaja, on donio 10. Ja napisala masline, on donio krastavce. Ja napisala orahe, on donio cijele orahe.
Dobro ljubavi, a kaj bum s tim?
Pa za kolače, veli on.
Zlato, a jel mi doma imamo stroj za mljevenje oraha?
Pa nemamo.
Oke, a kaj bum ja s tim?
Kajjaznam, kaj mene pitaš?, čudi se on.
Pogledala sam ulov, zaključila da treba još samo malo popravaka, ali da šteta nije prestrašna i otpičila danas u Mercator. Da, u Mercator. Ne, ne ignoriram baš niš.
Enihu. Dokupila ja jaja. I sir za tiramisu. I maslaca. I mljevene orahe. I masline. I menzuru onu da znam kaj je deci, a kaj dva deci - jer to, naime, ako je vjerovati mom mužu, "ne postoji".
Imaju u Mercatoru one fine blagajne na kojima sve sam radiš. I stala ja tam, provukla sve i krenula platit. Provucite karticu. Provukla. Greška, urla na mene automat. Greška! Stavi čip. Krenem ja gurat čip, ali uopće ne vidim di ga guram. I u trenutku guranja čipa u uređaj, flaf! - ode kartica. Ode. A ne bilo gdje. Ode moja kartica u nekakav procjepić u uređaju, valjda pol milimetra širok, uopće mi jasno nije kako se ugurala unutra. Nemrem do nje. Uređaj urla na mene da platim. More mrš, velim uređaju i tražim tetu. Teta se smije, hofira sa čuvarom, kao "joooj, kak je to nezgodno". No shit. Pa dođe druga teta. Pa dođe treća teta. Pa dižu one taj stroj koji valjda tonu ima. Pa dođe održavanje. Pa frajer krene kopat po stroju. A sve to vrijeme ostala 3 stroja veselo pjevaju kak je kupovina na ovim samoposlužnim ili kakvim već blagajnama superduper jednostavna. Cvrkutava i čirpidirpi.
Do popodneva bum ziher sjela u petardu kak me krenulo. Pasmater.
|
- 11:50 -
Komentiraj (12) -
Printaj -
#
|
