jel' glupo priznati da mi nedostaješ?
u budnom stanju, s više od dva sata sna, takvo što ne bih nikad priznala. znaš mene - ponos i to. baš me briga, kao. nije mi stalo, kao. ali noćas sam te opet sanjala i znaš što mi najviše nedostaje? kad se nasmiješ, onako iz grla, iz pete, tako da te čuju kat iznad i kat ispod. oduvijek sam se zaljubljivala u osmijehe, a ti imaš (nadam se da još imaš) osmijeh koji škaklja na daljinu. baš tako - škaklja.
uopće ne želim secirati lešinu našeg prijateljstva. da je valjalo... valjda.
ide mi na živce to, znaš. ide mi na živce što postoje čitavi komadi, gromadine, mog života na kojima je tvoj otisak. ide mi na živce što ne mogu pričati s tobom. ide mi na živce što o nekim temama u svojoj glavi još razgovaram s tobom.
a posebno mi ide na živce što mi nedostaješ kad zaspim. izvoli se upristoji i ako ćeš mi falit, fali mi dok sam budna. odbijam te sanjati više, jesi čula?
|
