11
nedjelja
ožujak
2012
Postoje u nama neke nepremostive dubine
i nekad mi se cini da niko nikad nece shvatiti dokle ja sezem osim mene same. Nekad me krenu sjecanja..ono sto me najvise boli je taj osjecaj ili samo moja uobrazilja da me niko od njih nije volio..ili nije onako kako sam ja zeljela. nije u meni vidio sve ono dobro, sve ono iskreno i posveceno drugima. Bojim se da su u meni vidjeli samo ovu moju jaku, sarkasticnu i energicnu stranu. A ja sam samo nekad htjela da cutimo zajedno. Da mi on tisinom kaze da je sve u redu, da me razumije..sve moje strahove i pitanja.
Sve one noci kad bi se grlili kao usred oluje, sva ona budjenja na jednom jastuku, rano ustajanje da mu spremim palacinke, sve moje najvece tajne i najdublje dubine..sve je to juche. Ne znam poslije svega da li to opet zelim. Njega sam ostala zeljna. Ostala sam zeljna onih momenata koje mi je ostao duzan a nije mi ih pruzio iz svog straha, slabosti, svoje obicnosti..
A ja sam ga..samo voljela. Samo to. I ne stidim se. Ne kajem se. Nikad mu to ne bih priznala poslije svega. To je ta granica koju nikad preci necu.
komentiraj (0) * ispiši * #
