Moja ravnica

Dok tihujem na njegovom grobu,
Suza mi sve duža i duža,
Sećanja naviru u grlu stežu,
Kao da mi hrapavu ruku pruža.

Napuni lulu,miriše na žito,
ko perce me diže, posadi u krilo,
upijam toplinu salašarskih priča,
velikih careva i aždaja je bilo.


Kad pođe na vašar sva čeljad u trci,
preskaču se kao vredni mravi.
Upregnu konje,dotegnu štrangu
I salaš utihnu, ko vetar u travi.

Jezdi fijaker,on ošinu bičem,
Sklanjaj se svetino, ide Moj deda !
Njište dva para gizdavih čilaša
A on ih onako, s' visine gleda !