Moja ravnica

Znam da me tvoji, nikako ne vole,
što sam običan pesnik, kažu- bolesnik,
davno sam prošao sve te škole,
u stihu izgubljen, večiti ranjenik…

Nedopustivo je što nisam njihove vere
gledaju popreko ko da sam gubav,
zar ne znaju da sve to vreme spere
jer moja je vera samo iskrena ljubav.

Praviće te ludu, nabrajaće gafove
reči će ko sene, praviti krugove,
vešati na dudu, vaditi ratne strahove
mi smo kažnjeni, plaćamo sve dugove.

Nismo te bitke imali u vidu
ne teče nam u venama od rata dah,
tudje ordenje što visi na zidu,
prekriće zaborav, ostaće prah.

Reći će- nepopravljivo si luda
zaklinjaće Bogom, možda i vragom
od naše ljubavi praviće čuda
posipaće pepeo našim tragom.

Kidaće niti, pobošće pruće
Na njihovoj vatri, tiho te peći,
da nikada ne nadješ put do kuće
al’ reka koja gasi, iz mene će teći.

Danju te sanjam, pletem te u kosi
a s’ večeri tiho oko kuće šmucam
umesto pesme koja ljubav nosi,
ko svitac, pred spavanje, da ti zasvetlucam.

Kad u grlu stisne i osetim nemir
ja se uvek svojih snova setim,
sinem ko zvezda, ti si moj svemir
i opet iznova ka tebi letim.