Moja ravnica

Iz letnjeg uzdaha, ko pelen gorkog,
slomljenog bagrema i uvelog cveća,
pritislo sunce, ma sunca mu žarkog,
pretežak kamen na umorna pleća.

U kriku molba a jedva je čujna.
Osećam, davim se u Panonskom moru,
ni ciganske noći, ni njedra bujna
sve ređe nad salašom bude zoru.

Sve više ultra-marin plavo sanjam
svašta me nešto proždire u javi,
bezbojni pogled u Dunav uranjam
vlastiti tragovi gube se u travi.

Pod suncem pržim, čas pod kišom lijem
okrećem i zveram, tražeći sebe,
da suzu izdajnicu u kapi skrijem,
al' moja ravnica miriše na tebe.