Moja ravnica

Dok zima u belo voćnjake oblači
mraz seče ko oštricom mača,
trščani salaš umorno jeca
pod teretom snežnog pokrivača.

Dve-tri promrzle koke ,duž avlije bele,
za staricom, ko za majkom trče,
rundavi šarov, podvijena repa
kao da moli za svoje parče.

Nežno im tepa i marljivo hrani
jer oni su svo blago njenog sveta,
i klizavom stazom ,pačijim hodom
vraća se do toplog kreveta.

Škiljavo svetlo paorskog doma
otima svetlost od mraka,
dani sve kraći,pucketa pećka
dogoreva i moja baka.