Moja ravnica

Kad prodješ salašem uvek kroz tarabu virim
praviš se nedodirljiva, ponosno dižeš glavu,
zaustavljam dah i jedva srce smirim
da se ne odam, možda si ti u pravu?

Budan te sanjam a u snu te iznova svlačim
sa usana ko rosu, upijam svu tvoju tugu,
u postelji od latica, tihu čežnju ti navlačim
da ti na bedrima, usnama naslikam dugu.

Gušim te poljupcem, zaboravljam da dišem,
govoriš, mrzim te, a privijaš me sve jače i jače,
pohotnom butinom, od strasti, potokom pišem
nestašne igre leptirića, da li istinsku ljubav znače?

Na bujne grudi, nežno naslanjam glavu
nabreklom bradavicom vrtim se kao čigra,
dok sve erupcije vulkana tuku u glavu
plašim se budjenja, nestaće sva ova igra.