Q STRIP
srijeda, 04.01.2006.
[Qolumna] oQo stripa Lov
|
Piše: Vladimir Tadić Imam poznanika koji voli da lovi. Nije on loš momak, samo eto uživa u tome da eksplozivnim napravama proliva krv drugih živih bića. Enivej, ume nadugačko i naširoko da priča o užitku o iščekivanju lovine, toj slatkoj neizvesnosti da li će se i šta pojaviti na njegovom nišanu. I onda prasak, i zadovoljstvo zbog pražnjenja, još malo pa bolje od sexa. Dok u životu nisam uzeo pušku u ruke, niti imam nameru – nije ta vrsta lova i jedina vrsta lova. Sećate se kako je to bilo nekada davno, pre interneta, pre aukcija, pre Darkwooda i More comicsa, pre E-baya? Sećate se koliko je teško bilo naći stripove? Pre petnaest godina, u rodnom mi Zaječaru, pre nego što sam mogao da nazovem Slobu ili Miroslava, pre nego što sam mogao da proverim šta Columbo i napoleon nude na aukcijama, berza stripova se nalazila ispred glavne gradske apoteke. Tu su neki "veliki" (čitajte: srednjoškolci) prodavali svoje stare "crtane romane", kako su i onda voleli da ih zovu, a to se odnosilo uglavnom na ZS/LMS (i zbog toga taj termin u životu neću koristiti kao prevod za "grafičke novele"). Pronaći baš ono što ti treba u toj oskudnoj ponudi bilo je praktično nemoguće. Ali je lovina zato neiskazivo puno vredela, ma kakva god da je ofucotina u stvari bila. Kada su došla loša vremena, lov je postao još komplikovaniji. Odlasci za Beograd. Odlasci u inostranstvo. Sve se proredilo. Nije li onda normalno što sam ciknuo toliko da su me verovatno i u Ljubljani čuli kada sam posle puno godina tražnje uspeo da nađem "Priču o Dylan Dogu"? Da li je sam taj strip vredan ciktanja ili ne, druga je stvar. Bio je to trofej, nešto što se vrebalo iz šipražja puno godina, na bilo kom jeziku, u bilo kom formatu, čekao sam da dođe na nišan, pa kud puklo da puklo. A danas? Jedna ne-baš-previše-urbana legenda kaže da je Sreten Karić, jedan od famozne braće "Mobtel" Karić (2,5 – 3 cm) u stvari stripofil i da je jednom helikopterom došao iz Crne Gore do kioska u Srbiji da bi što pre kupio Stripoteku. E sad, dok lično izričito sumnjam da je čovek koji je, navodno, danima pokušavao da upali TV daljinskim od klime zaista verni čitalac Stripoteke, interesantna je formulacija ove priče. Ne kaže da je on poslao nekoga da mu donese strip. Ne, on lično je seo u helikopter i otišao do kioska. Pošao čovek u lov. A danas? Danas se prošetam do Darkwooda. Bacim pogled na aukcije. Okačim se net i odem do Amazona ili do sajta izdavača. Zamolim tantusa da mi pokupi neke stvari kada dolazi. Nema lova. Po robu se ide u supermarket, nismo ograničeni ničime – osim svojih novčanika. A i time sve manje.  Ali stripofili su predatori. Volimo lov. Ja ga volim, barem, a vidim to kod još nekih. Volimo da vrebamo u šipražju. Uznapredovali smo, obične divljači ima svuda, pa smo prešli na egzotičnu. Neki neće trejdove, love samo sveske koje je ipak teže naći. Drugi pak troše svoj novac na kolekciju apsolutnih neotvorenih glancera ZS/LMS. Lično, ostavio sam neke stvari koje neću da naručim sa neta, koje neću da zamolim nekoga da mi donese – stvari koje hoću sam da ulovim, pre ili kasnije. Nije sve ni u HC-u, nije sve ni u ceni, nije sve ni u kvalitetu papira, a pogotovu nije sve u tekstu i crtežu – važnost trofeja se meri po tome kako je ulovljen, a ne kakav je paprikaš spremljen od njega. I zapamtite – ne pucajte dok im ne vidite beonjače. (Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.) |