Q STRIP
utorak, 20.09.2005.
[Qolumna] oQo stripaKILL BILL
|
Piše: Vladimir Tadić Koliko mrtvih ima po stripovima? Hajde da se igramo istraživackog novinarstva i vidimo šta kažu brojke. Daklem, Zagor Maxi #1: Dolina vetrova - 36 upokojenih; Blueberry: Angel Face - 10; The Punisher: Welcome back, Frank - oko 200; Torpedo: Umjetnost ubijanja - 13; Nathan Never Gigante: La Rivolta - preko 250; Usagi Yojimbo: Samurai - 63; Alan Ford: Zimska Idila - 1; L’Incal Noir - 14; Sandman: Preludes & Nocturnes - 27; Batman #501 - 18; i konačno, Q #6 - 10. Kod Akire sam digao ruke od brojanja tamo negde oko šestote stranice. Brojke su naravno okvirne, mogućnost zabrojavanja solidna, uzorak je slučajno odabran, a računaju se i spomenuta a neprikazana ubistva i smrti, ukoliko služe priči. No, i tako gledano, it’s quite a bodycount.  Lepo bogami. A čemu to? Scenaristi uglavnom koriste smrt da bi povećali stepen opasnosti po glavnog junaka, ili stepen zlokobnosti negativca. Kurt Busiek je, recimo, u želji da od nekakvog bezveznog negativca Ultrona napravi opasnog dasu, u Avengersima uništio celu jednu državu, i to Sloveniju (u stvari, Sloreniju, but you get the picture). Neki pak koriste nasilnu smrt kao ilustaciju apsurdnog sveta u kome se likovi kreću, kao Jodo i Moebius. Treći je, kao Ennis, koriste u zabavne svrhe. Četvrti prikazuju monumentalnost događaja koje opisuju masovnim ubistvima i stradanjima. Očito, brojne su scenarisricke upotrebe smrti. Ali, da li su opravdane, da li ne postoje drugi načini da se nešto iskaže nego da čitaoci budu zapljusnuti morem krvi, iznutrica i leševa? Zavisi, kao i sve ostalo. Horor je naravno praktično nemoguće praviti bez mrtvih (čast izuzecima), i to treba ostaviti po strani. Slično važi i za crnohumorne stripove kao sto su Kljunovi, a i za stripove koji manje ili više verodostojno opisuju određene nasilne periode ljudske istorije, kao sto je Usagi. Ali, uništenje čitave jedne države da bi se stvorio moćan negativac? Masakr da bi izgledalo da Zagoru preti veća opasnost? Zidanje reputacije jednog stripa isključivo na tome da je nasilan, i ni na čemu drugome? Jedan od najboljih strip negativaca svih vremena, Zorglub, nikada nikoga nije ubio. Okej, možemo da to pravdamo time da je Spirou samo strip za decu i da je to nerealno - ali činjenica je da Franquin nije morao da prosipa krv da bi napravio genija zla. Slično važi i za Macherotovog Antracita - fenomenalan zloća, bodycount nula (iako je Krcko mnogo suroviji od Spiroua, i svakako nije za decu, ali kada Macherot ubija svoje likove, on to čini da bi nešto rekao njihovom smrću, a ne upotrebljava ih kao scenarističku poštapalicu). U krajnjoj liniji, i Sclavijev Doktor Xabaras iza sebe ima samo par mrtvih (svega troje, ako se ne varam), pa ga to ne čini šonjom, naprotiv - opasnost od zaraze zombija je sasvim jasna, nema potrebe prikazivati je da bi postala stvarnija. O mračnoj strani nas samih da ne govorimo... Primera smrti kao sredstva za iskazivanje određenih ideja, ali i scenarističke poštapalice ima u stripovima na hiljade, podsetimo se jos i Mooreovog Marvelmana u čijem finalu gine, prilično pitoreskno, pola Londona, ali to služi kao ilustracija supermoći bez ikakve kontrole (slično važi i za finale Watcmena, samo što je reč o drugačijoj vrsti moći). A onda pogledajmo Chiaverottijeve Dylan Dogove (znali ste da neću moći da izdržim a da ga ne opljunem pre ili kasnije, zar ne?), gde smrt služi samo za popunjavanje stranica. Još gore je kod smrti kao povećanju uloga u priči, kao sredstva da junak bude ugroženiji. Čekajte, zar neko i na trenutak misli da će Zagor poginuti, bilo da oko njega umre jedna ili hiljadu i jedna sporedna ličnost? Naravno da neće. I koja je onda svrha tolikog ubijanja? Scenaristička nesposobnost, ništa drugo. Jedna smrt je tragedija, njih hiljadu je statitistika. Zašto onda scenaristi više vole statistiku od tragedije? Da li mi to u stripovima imamo inflaciju smrti? Nastaviće se... (Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.) |