Početak 1

Da stavila sam svoju prvu ljubav malo sa strane i počela da glumim da volim svog odabranika.Mislim išlo je to neko vrijeme...selili smo se malo od njegovih jer nisam mogla živjet tamo gdje mi se stalno diše za vrat,gleda svaki moj korak i pokušava manipulirati sa mnom.Vraćam se natrag svojima sa njim i kreće se malo na bolje...počinjem držati svoje ja i ne dam se.Nekako se borim sa svime...počinje se graditi naša kuća u živim neki život u kojem mi je cilj čim prije se maknutj u svoje.Veliku podršku imam u svojim roditeljima jer shvaćaju valjda da su pogriješili kada su me odvojili od onog pravog života i partnera.U međuvremenu ostajem trudna,suprug bez posla.Sve oči uprte u buduću bebu.Da sam htjela dijete ne,ali jednostavno tu je sve krenulo.On je namjerno bez ikakvog dogovora uradio to šta je da ostanem trudna( valjda zbog pritiska svojih) A nisam više bila ni ista ni sretna jednostavno sam bila opet razočarana.Zašto opet netko upravlja mojim životom.Nisam znala ni sama šta bi sama sa sobom,ali uz pomoć mame sve san pripremala za dolazak sina. (to je bilo bitno da je sin i da se nastavlja loza) Došlo je dijete nisam imala neki osjećaj za njega (valjda jer sam ono prije izgubila) nisam se baš našla u tome,sve me vraćalo u prošlost
Najbolje bi bila nestala...bila sam nervozna i ljuta....nisam se mogla snaći.Ali s vremenom sam nekako to sve uspjela uskladiti i naučiti kako treba.Muž nije nigdje radio spavao je do podne,moji su radili za nas,za našu kuću....on nije mario.Bila sam ogorčena na njega....bilo me sram pred mojima radi njega.A oni su sve trpili samo da se ja ne svađam s njim.Nije bio naučen poslu.Volio je igrice i tako je provodio vrijeme.Sve je po malo prolazilo,dijete je raslo,ja sam još uvijek bila nekakva neutješna i razočarana,kuća se dovršila.Počelo je preseljenje...tada opet saznam da s trudna i tu pucam do kraja.Ne pričam s njim par dana,ne želim ponoviti grešku s djetetom.Jednostavno sam se razočarala u njega jer me opet iznevjerio po tome pitanju.Mislila sam da će možda krenuti na bolje kad budemo sami živjeli.ali nije.I došlo je to drugo dijete tada su se osjećaji u meni malo bolje probudili (nije da mrzim svoje prvo dijete,volim ga naravno,ali nisam imala te majčine osjećaje odma). Dvoje djece,kuća,muž bez posla,svakodnevni pritisak,krpamo kraj s krajem,moji mi uskaču kad god treba.Šta ti je život 30 godina a još me roditelji uzdržavaju???
Ali šta ćeš...kaže moj tata,ajde dobro je bitno da se ima,da ti se može pomoći nisi ni prva ni zadnja.Mislim žalosno je to da tako mora biti.I opet ti vrijeme prolazi,djeca rastu traže svoje ali ti još uvijek stojiš na mjestu,nema pomaka.Normalno da sam nezadovoljna sa takvim životom.Uz dvoje djece i muža koji ne radi moraš biti pun snage jer vidiš da sve držiš u svojim rukama da nemaš pomoći i oslonca od muža nego samo od roditelja koji rade svaki dan fizički posao od jutra do mraka da imaju od čega žiovjeti i oni i mi.Konačno nekako muža natjeram da i on pšočne raditi s njim što mu naravno teško pada od ruke,ne voli fizički rad,nebi radio ništa takvo....radi samo da mu otpadne od ruke i kako mu se da. Tvrdi da radi i za mene...a ne daje mi plaću on nego moji roditelji. Život je stvarno jadna kad ga pogledam sa svoj stajališta,imaš sve ali nemaš ništa.Sad dok smo mladi trebali bi uživati ali mi jednostavno ne uživamo.Kaže problem je u menu.Ma da??Zato jer nemama više dlake na jeziku,jer ne želim da me moji uzdržavaju i jer želim da se probudi i počne raditi za obitelj??? Pa da baš sam glupa,zašto i bi kad vidi da mu ovako može biti dobro.Ima ono šta mu treba,kad nema para a nešto treba moji uskoče,sve mu oprano,skuhano i očiščeno.Dok dođe doma umoran je ,radio je cijeli dan ne može se baviti djecom,dere se na njih. Tj. ne toli na mlađeg koji mu je drag,nego već na starijeg koji pomalo kuži koliko ga tata ne voli i odbacuje,za sve je to dijete krivo i samo da mu dozvolim još bi ga pljusnuo.
Razmišljala sam već da se i razvedem...počele me živcirati te sitnice....ne pere zube (kao bole ga dok ih opere ) svuće se bilo gdje,ne pazi gdje sjeda ni kakav.Nema tu neke ljubavi baš,ma nije je ni bilo. Počelo me živcirati dok želi da spavamo zajedno taj dan je toliko pažljiv (ma daj nisam ja toliko ni glupa pa da širim noge kad se njemu digne ,sorry na izrazu) Nijedan rođendan ni da mi čestita,ni godišnjicu braka...nema poklona kod nas,ma ni netreba al da me barem zagrli ali ne.priznajem i ja sam kriva,počela sam ga sve više odbijati...jednostavno ne mogu više s njim.Ne želim se razvesti i djecu odvajati od sebe ili ne daj Bože da se braća ratdvoje...to ne...oni se moraju držati zajeno...oni imaju samo jedan drugog i to mora biti za njih svetinja,tome ih učim.Brat ti je sve na svijetu u dobru i zlu,njemu se vraćaš kad nemaš kuda on je tvoj oslonac i podrška.Ne želim da mi djecu odgaja muž i djed i baka...nisu oni za to,nisu oni dobri ljudi.Oni su samo da zeznu nekog i drugima odmognu.Želim da imaju dobar život,makar ja glumila do smrti pred njima,ali želim da budu uz mene i da ih učim najboljem koliko mogu.