Dodir smrti

ponedjeljak , 25.08.2014.

Niko nije svestan koliko je zivot dragocen,dok ne bude u prilici da ga izgubi... Kada osetis da si zivotno ugrozen,obuzme te neopisiv strah,ne zelis da umres... Danas sam se nasla u takvoj situaciji... Napao me copor pasa... Setala sam sa bracom do obliznjeg aerodroma. Kada smo se priblizili jednom hangaru izleteli su psi i potrcali ka nama.Uplasila sam se. Opkolili su nas. Poceli su da nas ujedaju. Nismo imali cime da se odbranimo. Jedino sto smo mogli jeste da ih sutiramo polako nogama svaki put kada bi priblizili svoje zube nasim nogama. Strasno je koliko si ponekad nemocan. Gledas smrti u oci,a ne mozes nista da uradis da bi to sprecio. Vene su mi se ledile od straha jer su sve agresivnije napadali. Pokusavala sam da ostanem smirena,da se ne uspanicim,ali je to bilo nemoguce. Rekla sam sebi i braci sta god da se desi nema trcanja... Zelja za bekstvom se sudarala sa zamisli da ne potrcim. Pobedila je moja prisebnost,tacnije nasa jer u toj igri lovca i plena bili smo nas troje. Bojali smo se za svoj zivot ,ali i zivot onog drugog. Konacno je gazda od pasa dosao do nas i smirio ih je . Odahnuli smo ,nismo mogli da verujemo sta nam se upravo desilo. Odlucili smo da sacekamo tog coveka,da bismo ga upitali koliko kosta voznja avionom jer je to i bio cilj naseg dolaska ovde,nesvesni da smo i dalje u opasnosti.Nije prosao ni minut,psi su opet potrcali prema nama,sada su bili jos besniji ,opkolili su nas opet i krenuli da ujedaju. Bili smo preplaseni. Sada sam vec pomislila da se necemo izvuci .Nismo znali sta da radimo,okolo nas je svuda cistina zelena trava,nigde kamena kojim bi mogli da ih malo uplasimo. Osecali su nas strah. Saterali su nas uz ogradu od fudbalskog terena. Tada sam pomislila da je sve gotovo. Nisam zelela da umrem takvom smrcu. Odlucila sam da idemo jos napred,svaki nas pokret bio je mali ,nisu nam dozvoljavali da se pomerimo. Uspela sam da napravim par koraka napred,ali kada sam se okrenula videla sam da su braca dva metra iza mene. Sada sam postala lak plen. Brat me dozivao da se vratim kod njih,a ja se ukopala u mestu od straha. Ceo copor se okupio oko mene,brat je poceo da lupa u ogradu i da ih doziva kako bi me ostavili . Cujem glas iz daleka "hijeno stani" ! Kada sam cula kako se jedan od pasa zove,a to je taj najveci i najkrvolocniji strah je postao jos veci. Psi nisu reagovali nastavljali su po svome. Kada nam se gazda priblizio poceo je da vice na njih i pogodio ih je jednom drvenom motkom. Prvi put posle mozda deset ili vise minuta horora imali smo priliku da pobegnemo odatle. Sada su psi bili na jedno trista metara od nas. Rekla sam na glas nikako ne trcite. Hodali smo sto dalje odatle,ali svaki korak mi se cinio kao da traje beskonacno. Spustili smo se niz jedno brdo,sada ih vise nismo videli,ali sam se plasila da ne potrce za nama. Rekla sam ajmo sada da potrcimo,oni nisu hteli. Nastavili smo da hodamo a neprestano smo se plasili da su oni i dalje i za nas. Kada smo vec bili kilometar udaljeni mogli smo da odahnemo. Nismo mogli da verujemo sta nam se desilo. Nije nam jasno zasto smo bili napadnuti. Bili smo bledi,preplaseni,srca su htela da nam iskoce iz grudi. Srecni smo jer smo prosli bez povreda,tacnije jedan brat je imao ugriz,ali od straha nije ni osetio. Krenuli smo kuci...
Samo jedan trenutak je tdovoljan da promeni sve.... Uverila sam se koliko je zivot nepredvidiv... Nikad ne znas sta te ceka... Zato uzivajte u svakom trenutku svog zivota,svakoj sekundi,a ako se nadjete u opasnosti nikad se ne predajte.