nedjelja, 05.10.2008.
Proljetna u hajlajfu - Dan prvi
Trebam se spremiti za put, a ja kao na plaži pod palmom, nikako se spremiti....
Od pola kofera njega 80% bila je tehnička podrška i mehanizacija, a ostatak...
Bauljala po kući, gledala TV, na kraju strpala tri majice, rezervne hlače i cipele i legla u pol tri, da bih u 5.30 otišla u Zg, pa preko sedam gora i sedam dola došla u Istru.
Nekoliko dana na Verudeli u Puli i na Brijunima čine čuda.
Neke sitne bore su se izravnale od bure što je derala uvijek baš kada smo bili slobodni iskoristiti nekoliko sati za šetnju.
Posao je posao, od posla se lako umori, pa smo stoga brinule da odmorne i čile dođemo doma jer nema smisla otići na službeni put i vratit se izmožden.
ajd, kajgod - ipak smo mi radišan narod, nadoknadimo sve (ak se mora)
Hotel kao svaki drugi hotel na moru - pogled na more, baklončić...
plavetnilo kao boja oka moga najdražeg...
vratih se u stvarnost...
Onako s utrnutim guzama, ukočeni i gladni otišli na ručak u hotel...
Čekale naručeno pola sata, a zauzeta svega tri stola.
- ono pomfrites s okusom ribe, narezana salata koja je na zraku bila fakat pet dana jer je krastavac dehidrirao i bio spreman pa facelifting po drugi put i pureći ražnjići sa žara (ak je to bilo sa žara, onda sam i ja mulatkinja)
Vratim salatu i tražim frišku, al servirka zasigurno nije shvatila što je to FRIŠKO, pa mi donijela dehidriranu ciklu.
Tražim račun, a ono na njemu veli ražnjići na žaru (svinjski)???
Priupitam zašto svinjski, a ona meni "ma to je isto - ista cijena"
i puknem ja slovima: stopedesetkuna.
Sva sreća da smo već kasnile i je kolegica normalna, pa me odvukla na vrijeme jer je shvatila da ću zvati šefa sale.
Razumije ona da nisam picajzla i ne tražim previše, al kad me pljačkaš s pištoljem bez metaka, e brate mili, nemrem se suzdržat.
Saznah da vlasnik hotel nije Hrvat i da se kuhinja sigurno nije nadala gostima.
Radni dio je bio do dobrih 8.00 navečer a onda koktel dobrodošlice... kanapei... kolači... šampanj... i milijun žena oko mene.
O Bože, vidiš li...
svjetlucave oprave, štikle i koja tri, četiri muškića, sve nešto sijedo za penziju...
Internet je ludnica. U automat ubaciš 30 kuna i dobiš papirić s brojčicom koju ukucaš malo dalje na kompu i spoji te na sat vremena.
Govna lopovska.
Od deset kompova, nit u jedan ući...
došli neki španjolci... hoće i oni na net... al jok.
Odem na recepciju i velim o čem se radi, a on mene šeta da moram kupiti pass... ja luda... velim, sad izvolite objasniti onim tamo hispanoamerima zakaj se ne mogu spojit a psuju na engleškom ko da su domaći.
Došla u sobu.
Ne mogu zatvoriti vrata jer su
a) klizna ogromna i na kant
b) nepodmazana
c) teška i nespretna za poludit
Proba kolegica. Ništa.
Zovem recepciju.
Velim da ne mogu zatvoriti vrata i neka nekoga pošalju jer puše kao bedasto, a za moje jajnike nitko kasnije neće preuzeti odgovornost.
Na to će on meni...
"Gospođo, pa koja su to vrata"
- pa nisu valjda ulazna s hodnika jer sam već rekla da se radi o balkonskima.
"Gospođo, povucite ih s lijeve strane na desno i pritisnite i kvaku okrenite.
K'o malog majmuna i počne on meni moralno politički...
Poludila sam i rekla da nisam rekla kako NE ZNAM zatvoriti jebena vrata već ih NE MOGU zatvoriti i sklopila mu faken slušalicu.
Za dvije minute došao striček domar i rekao kako imaju malih problema s tim vratima, zatvorio ih, i još kao, da skrenemo s teme pitao, jel nam hladno da pusti grijanje.
Dobro je.
Pomislih kako je sutra novi dan i sigurno me nitko neće... jel.. da...
Malo smo svi tanki jer smo umorni. Valjda je to bilo to.
Možda se samo tješim.
Zaspala sam sa slušalicama na ušima.
Zadnje čega se sjećam bio je Megadeth - Symphony of Destruction.
- 17:09 -
