Prošla je kroz poja, kale, priko škrapa, priko mora. Dizala je kupe, latu, škovace, gurala jude, trgala cabla. Ostavila je slomljene trude iza sebe.
Tužno je danas bilo gledati slomljene masline, mladice tek nikle i one stare ča su se rodom narodile u viku svojemu. Verdura polegla, vene, mandarine i šipci u drači, smokva pukla na dva dila, ka srce ča pukne nejubjeno.
Čovik rapava lica teškim korakom gre po zemji mokroj, mokro mu i lice, od suza, od muke, ramenima od nemoći trese. Žena u travešu sa tleja kupi popadale frute, dica oko nje ručican prebiru po zemji.
I nebo se zavilo u sivilo, u crno, šropje i ono jeca.
Sidin u autu, gledam ih. Čovik čuti moj pogled, diže glavu. Motom ruke pružam mu sućut u nevoji njegovoj. A on se, uspravi ka čimpres, licem mu osmih zasije. Rukon svojon podigne granu od slomjene masline, visoko, poviše glave, da vide i judi i nebo, da znaju, da se nije prida. I žena mu i dičica u ti tren zasiju istim božanskim sjajem.
Krenija san dalje, bogatiji za jednu nevoju, bogatiji za jednu voju.
Nima te nevere, nima te bure koju ovi slani čovik sa škrape nemore izdurat.
Zdravi i veseli bili.
Ps.
Skužajte ča nisan odgovorija na neke komentare, ni me voja. Bija san do mojih u Podstranu (ono misto odakle san napravija one slike) i vidija stvarno nevoju ča je bura napravila. Srce mi se steglo. I materi mi je vrtal satralo, slomilo praske, mandarine, pogulilo šipke, kruške, jabuke. Nimaju struje, ka dva čuka sididu uz šteriku, moja mater i moj otac. Puklo me je to u prsi, zagušalo u grlu. Kad me projde, kad me projde… vratit ću se.
Post je objavljen 15.11.2004. u 18:41 sati.