Markesova luda ljubavna noć
Posle deset godina Garsija Markes objavio novu knjigu
Posle šest godina Gabrijel Garsija Markes je iznenada posetio svoju rodnu Kolumbiju, tačnije Kartahenu de Indijas. U pratnji supruge i najbližih prijatelja, prošetao je starim delom grada opasanim zidinama. U grad je došao bez najave, ali kao specijalno pozvani gost na Petom iberoameričkom forumu koji okuplja poslovne ljude, intelektualce i političare, a čija je tema posvećena problemima globalizacije, biznisu i obrazovanju.
Bio je to, kako ga je definisao meksički pisac Karlos Fuentes, forum za “dijalog za akciju, i akcija za dijalog”. Predsednik Kolumbije Alvaro Uribe otvorio je forum rekavši da ga treba zadržati u Kolumbiji, ne bi li tako tu zadržao i Markesa koji nam je “potreban”.
Samo najbliži Markesovi prijatelji znaju da već odavno oseća strašnu nostalgiju za Kartahenom, u kojoj je pre deset godina osnovao Fondaciju za novo iberoameričko novinarstvo, sa željom da ta profesija, čije je osnovno sredstvo, jezik, sve siromašnije, sasvim ne izgubi svoj smisao.
“Kada sam ja počinjao u tom zanatu”, rekao je tada, “imao sam velike učitelje koji mi nisu opraštali nijedan netačan pridev. Danas mladi novinari pišu kako im padne jer niko nema vremena da im išta pokaže.”
Nesklon javnom iskazivanju emocija, priznao je svojim prijateljima:
“Lebdim od sinoć nad gradom, i uzbuđen sam što opet vidim sve te ulice i balkone.”
I još je priznao da je noć proveo budan, čekajući da u zoru vidi izlazak sunca i more.
Ova poseta, koja je obradovala i velikog pisca ali ništa manje i građane Kartahene, dogodila se u vreme kada je posle deset godina Markes objavio svoju novu knjigu “Sećanje na moje tužne kurve”. To delo je izdato u milion primeraka, od čega je već polovina prodata samo u Španiji.
Plašeći se piraterije, izdavač je sve držao u velikoj tajnosti, do dana kada se knjiga pojavila u knjižarama. Ipak, uprkos svemu, pojavilo se i piratsko izdanje, neugledno i skraćeno.
Već posle prve rečenice ovog po broju stranica, i samo po tome, nevelikog dela , oni koji vole Markesovo pero znaju da je na njega vredelo čekati deset godina.
“Kada je trebalo da napunim devedeset godina, poželeo sam sebi da poklonim jednu ludu ljubavnu noć sa maloletnom devicom” - u prvom licu, i odmah otvoreno i jasno, sigurno u ono što se misli i što se kaže, sa uverenjem majstora zanata da čitalac neće ispustiti knjigu iz ruku sve dok ne sazna šta se dogodilo te “lude ljubavne noći”.
I kroz jedan tako čudan život koji traje devedeset godina, proživljen “bez žene i bogatstva”, potrošen na nevoljeni posao šifranta u lokalnim novinama, pisca nedeljne kolumne koji priznaje da nema ni dara ni vokacije za to, poznavaoca klasične muzike koju upotrebljava sam da bi se smirio pred svoje noćne ljubavne avanture dva do tri puta nedeljno po tajnim bordelima grada, svaka do detalja zabeležena u privatnoj beležnici sve do broja pet stotina četrnaest, Markes nas vodi do te duboke starosti, koja po svemu ne izgleda ni tako duboka ni tako teška kako se obično misli.
I sve liči na oproštaj i sređivanje računa sa životom, ali, opet, i na neki novi početak uprkos proživljenim godinama i neminovnom fizičkom opadanju. Jer, javlja se nešto što se nije spoznalo za puni vek, nešto što lako zbriše sve što se sa teretom nosi i gorkim čini trajanje - prava ljubav.
Onakva kakvu najbolje u samoj knjizi opisuje Rosa Kabarkas, stara vlasnica prodavnice, paravana tajnog bordela maloletnica, kroz koji prolazi sva lokalna vlast, od guvernera do običnog službenika; “Bože moj”, uzviknula je Rosa, “nema toga što ja ne bih dala za jednu ovakvu ljubav”.
A šta bi sve dali oni koji vole dobru knjigu da ovakvih knjiga ima više? Pa makar se na njih čekalo i godinama.
Post je objavljen 13.11.2004. u 13:28 sati.