Ujoj, iza mene je jedan od tužnijih i sretnijih i zbunjujućijih tjedana i životu (a mene zbunit i nije baš atomska fizika, jelte). Zapravo, još traje. On the brighter side (uh?), bila sam na slušaonici Radioheada i na Bambi Molestersima i Boss Martiansima u Tvornici u petak, ali oboje nije vrijedno nekakvog spomena, jer Radiohead ne pušim, a ovo drugo je bilo bezveze. I sad se mislim šta da vam napišem, glazbu sam totalno zapostavila, ništa novog nisam poslušala, sve staro mi je dosadno... Ma, serem, naravno :)
Slušam dobre stare Afghan Whigse (Mute bio, i još malo, ok press sekcija) i lupam glavom o stol. Zabavljam se, ukratko. Šta da vam napišem o njima? Prvo, da sam ih totalno kasno skužila, ali mi se to oprašta jerbo sam mlada, te drugo, a to je da mi je netko ukrao cede i sad imam samo Congregation, koji mi jeste najdraži ali mi nedostaju Gentleman i Black Love i sad sam opet tužna. (Zašto se ja najčešće zapalim da druge albume grupa? Onako, drugi mi uvijek bude najdraži... – iako ovaj nije službeno drugi, nego drugi za Sub-Pop, ali onog prvog, nezavisnog, nikad nisam čula). Congregation je jedan od onih kameleonskih albuma koje u različitim trenutcima shvaćaš različito i kad ga slušaš dok hodaš cestom ili se voziš, počinješ druge ljude gledati ... pa onako, kao da ti znaš nešto što oni ne znaju, s nekakvim sebičnim primjesama.
Mislim da bi trebala i nešto konkretno napisati o albumu, a to bi bilo - album je čisti post-punk (znam da zvuči oksimoronski), cvileće gitare, "my pain is way cool" vokal, zanimljivi stihovi (evo), puno distorzija i, pa, lijepi je. I ima lijepi omot. ;) I ime koje morate znat ako želite znati Whigse je Greg Dulli, vokal i duša benda. Da, i, kažu da su se u zatvoru upoznali. Now excuse me, idem trčat!
Post je objavljen 09.11.2004. u 17:09 sati.