Radovan Beli Marković pisac na pedale
Ne mogu da se hvalim projom
"Ja sam svedok druge polovine dvadesetog veka i nemam ništa lepo da kažem o njoj. Nije bilo veselo proživeti tih pedeset godina pod olovnim nebom ideoloških presija", kaže jedan od najpopularnijih i najplodnijih srpskih književnika
Jednom je na Beogradskom sajmu video Ljiljanu Habjanović kako potpisuje knjige; knjiga i onih kojima je potpis spisateljice bio važan je bilo toliko da joj je od baratanja perom potekla krv iz prsta. I tada je, da bi je bar malo utešio, šeretski rekao: "Ja imam sreću da sve svoje čitaoce lično poznajem. Mogao bih da ih izvedem u kafanu na piće." Posle su joj, kažu, Danilo Nikolić i on predlagali da se odmori od teškog i beskrajnog posla, a oni će je odmeniti i nastaviti…
- To s potpisivanjem knjiga je čudna pojava - priča nam Radovan u svom domu u Lajkovcu, dok nam toči rakijicu. - Jednom mi je došla izvesna gospođa s molbom da joj se upišem u primerak nekog mog romana: ide nekud u goste, pa bi da ga odnese na dar. Potpišem, što da ne. Ljubazno je pitam da li želi da potpišem i njen primerak? Ne treba, kaže, ne čita dela živih pisaca. Moja Emilija se iskidala od smeha, a meni krenuli neki trnci niz kičmu
Sedeli smo u kuhinji za trpezarijskim stolom koji se sada, blagodareći nenametljivoj gostoljubivosti gospođe Emilije, naše domaćice, stesnio od silnih čašica, šoljica, tacnica… Kroz odškrinuta vrata terase mogla se videti kamara isečenih drva, Radovanov ponos, svedočanstvo da i domaćin misli na kuću i zimu.
Sasvim udoban život
Kad smo se "osvežili", predložio je da pređemo u sobu, ako će nam tamo biti udobnije. Primetio sam, međutim, da kompjuter za kojim piše stoji u kuhinji, u budžaku iza mojih leđa, i ispravno zaključio da mesta u stanu nema previše. Ni po izgledu oronule jednospratne stambene zgrade u Ulici Živojina Mišića 74 ne da se naslutiti da se unutra skriva neka preterana raskoš. To me je podsetilo na priču da je Radovan Beli Marković vratio ogroman stan koji je svojevremeno dobio od opštine i ne uselivši se u njega?!
Sa Alenom Rob Grijem, na prijemu kod francuskog ambasadora
- Pusti to. Nije za pisanje. Koga to interesuje - odmahnuo je rukom. - Nas dvoje smo sami i ovih pedeset kvadrata nam je sasvim dovoljno. Šta bismo u sto dvadeset? Ko bi to plaćao, kako bismo se grejali… Nemamo mi ni takve prohteve, niti tolike pare.
Ovo objašnjenje je izazvalo zabunu. Naime, Radovan je jedan od najpopularnijih, a danas svakako i najplodniji srpski pisac, pa tolika štedljiva smernost odudara od predstave koju narod ima o "preduzimačima književnih radova"? Ali, bilo me je strah da ga pitam, jer je mogao da mi odgovori onom otrcanom frazom o tome kako se živi za, a ne od pisanja. Kao da je naslutio, nastavio je.
- Ovom frižideru je četvrt veka, jubilarac je, al' još dobro hladi. Šporet služi. Na starom televizoru je dobra slika: ne gledamo često, ne trošimo je. Nameštaj stamen, očuvan. Šteta je što knjige držim posvuda; najviše ih je u vikendici, ali tamo ne zalazim uvek. Jedino odelo ne nosim tako često, potrajaće do sahrane. Danas moram da ga odenem jer idem u Beograd na prijem kod francuskog ambasadora. Poslednji put sam ga obukao 2000. kada sam primao "Račansku povelju". Ali, kad bolje razmislim, na pijaci ili u prodavnici ne moram da pazim da sve bude u gram… Živimo skromno, ali nikada nismo upoznali siromaštvo. Ja ne mogu da se hvalim projom…
Pisci iz čitanki
- Ja sam pisac postao slučajno. O tome nisam mogao ni da sanjam. Išao sam u osnovnu školu u Lazarevcu kad su nam javili da će nam u posetu (hej, nama u goste?!) doći Desanka Maksimović i Branko Ćopić. Prvo što sam pomislio bilo je da nas - lažu. Otkuda pisci kod nas? Ja sam tad mislio da pisci iz čitanki i ne postoje! Kad su se pojavili, samo što se nisam obeznanio. Inače, već sam bio nekakav pisac kada sam treperio od ushićenja kad god vidim Danila Kiša ili Boru Pekića, iako sam sa ovim prvim jednom pio, znali smo se odranije. Možda sam ja staroslavan čovek, pa ne znam kako to mladi danas doživljavaju, ali sam pre neki dan bio zbilja fasciniran kad sam u Skupštini grada Beograda upoznao Alana Rob-Grijea! Pročitao sam sve tri njegove knjige koje su do sad prevedene kod nas, odličan je pisac, a ja odjednom stojim i pričam s njim na (mom) lošem nemačkom…
Svoj početak kao da je pretočio u anegdotu. Namestilo se.
- U to vreme, sredinom sedamdesetih, bilo je nezamislivo da se mlad pisac, bez ijedne objavljene knjige, nađe u ediciji kratkog romana koju je uređivao Rade Vujović u izdavačkoj kući "Slovo ljubve". Ja sam otišao pravo kod njega sa rukopisom svog prvenca "Palikuća i Tereza milosti puna". Mora da sam ga zbunio i nije me izbacio, već je na pristojan način počeo da mi objašnjava koje sam sve stepenike preskočio. Usred te priče, oglasio se čovek što je sedeo u njegovoj kancelariji. Kaže mu: "Ma, Rade, ko zna šta se krije u toj glavi i u tim hartijama? Daj, brate, ja ću da pročitam." I pročitao je, a moj roman se našao u istoj ediciji sa romanima Brane Šćepanovića, Borislava Pekića… E, to je bio Danilo Nikolić. Da nije bilo njega, da me je Rade tada odbio, nikada više ništa ne bih ni napisao. Nikada ne bih postao pisac. A, izgleda da i nisu mnogo pogrešili? Jer, Vlada Stojšin je tada u NIN-u napisao da je taj roman bio vrlo ozbiljan kandidat za nagradu…
Dugo je, kaže, posle toga pisao bez pisanja: skupljao je građu kako bi se 1984. pojavio "Crni kolač". I opet je napravio pauzu do 1990, kada je BIGZ objavio njegovu zapaženu zbirku "Švapska kosa".
- Dve godine sam razmišljao o tim proznim tekstovima. Kao začaran…tada smo svi bili kao omađijani. Onda sam 1992. objavio satiričnu knjigu "Godina raspleta". Da, o onom koji je danas tamo! Lupili su na nju strašan porez, ali je rasprodata do poslednjeg primerka. Beše gadno. Zvali me na "dobronamerne" razgovore, isleđivali. Pamtim da mi je jedino Milomir Minić, funkcioner SPS-a, tada rekao: "Smiri se malo, Beli. I ovo će proći." E, svaka mu čast, ispao je velika kajla. Ma, trebalo je hrabrosti da se kaže ono što se zna. Smirio sam se dve godine, pa sam napisao i objavio "Živčanu japiju". Tada sam sasvim napustio novinarstvo. Od 1996. godine naovamo počele su da se pojavljuju moje knjige koje sam smišljao celog života. Pre svih "Setebrini u Kolubari", u izdanju "Prosvete", za koju sam dobio čak i Andrićevu nagradu. Dogodine je u izdanju SKZ izašla zbirka "Stare priče". Ali, tek sa romanom "Lajkovačka pruga" Radovan Beli Marković je postao poznat književnik.
Roman "Lajkovačka pruga" u izdanju "Nolita", "Luminacija u Ćelijama", za koju je dobio uglednu nagradu "Meša Selimović" i "Poslednja ruža Kolubare", delovi su kolubarsko-valjevske trilogije.
- Od 2000. godine, kada sam prešao u "Narodnu knjigu" i kada se pojavila "Luminacija", uhvatio sam ritam i pišem barem po jednu knjigu godišnje. Tek kada se pojavio "Knez Miškin u belom Valjevu", zamislio sam da to bude početak mog novog romanesknog kruga. Recimo - Valjevskog kvarteta. Svi imaju neki kvartet, samo ja ne. Ali, već se nakupilo građe koja je zaiskala još jednu knjigu, pa procenjujem za sada da će ih taj moj kvartet imati i svih pet. A, ko zna, možda i više? Te knjige, inače, nemaju redosled. Između "Miškina" koji je prva i "Orkestra na pedale" koji je druga u tom kvartetu, osvanulo je "Devet belih oblaka", četvrta knjiga. Ta je najbolja koju sam ikad napisao.
Umesto Biblije
Gospođa Emilija ga požuruje: ne dolikuje da na prijem kod francuskog ambasadora okasni baš član saveta 49. beogradskog sajma knjiga. Njega tera, nas nutka da se okrepimo pred put, kao da je Lajkovac u nedođiji, a ne šezdesetak kilometara od Beograda.
- Popijte, valja se - galamio je iz sobe Radovan navlačeći ono paradno odelo. - Ali, prisetite se kako je govorio premudri Brana Petrović: "Čak i velika količina rakije može da škodi, a kamoli mleka!"
Pojavio se "skockan" i sa kravatom poredeći naglas sebe sa kelnerima i gunđajući što odela koja se dugo ne nose imaju čudno svojstvo da se iz godine u godinu pomalo stesne. Onda je počeo da pakuje ono što će mu zatrebati tokom dva dana boravka u gradu: uz čistu košulju, farmerke i majicu (za sutra), još i uobičajene sitnice. Ali, u tom kovčežiću se našlo mesta i za jedan otrcani primerak "Čarobnog brega". Uhvatio je naše iznenađene poglede.
- Ima ih koji na put nose Bibliju. Ja sam agnostik, pa uvek sa sobom nosim knjigu koja mi najviše znači. "Čarobni breg" je došao u moju kuću 1952, kada je ćale kupio prvo izdanje. Meni je u ruke dopala kada sam imao samo trinaest godina, u vreme nekakve prehlade, gripa, šta li. Od tada se ne razdvajamo. Ne, ovo nije ta knjiga. Ova je "nova".
Razgovor smo nastavili u automobilu.
- Moja "Lajkovačka pruga" je doživela pet izdanja i prodata je u pedeset hiljada primeraka, iako su dvadeset dve stranice u njoj napisane na kajkavskom. "Orkestar na pedale" će opet iznenaditi dežurne Srbe: neće im se dopasti, siguran sam. Ali, šta se može? Samo čekam da mi neko nešto prebaci zbog toga! Imao bih šta da mu odgovorim. Jer, kao što je Endre Adi nekad napisao: "Sve što je u meni zlo i rđavo, mađarsko je", tako ja danas kažem: sve što je u meni opako, srpsko je! Ja od toga ne mogu da pobegnem, ali mogu da pišem. Uostalom, znaš li zašto sam Beli? Ne znaš, naravno. Zato što sam od crnih, od Kara Markovića.
Kad smo stigli pred hotel "Slavija luks", pogledao je zdanje sa sazvežđem u grbu zabrinuto, pa se okrenuo k nama:
- Što me u ovakve hotele nisu smeštali kad sam bio mlađi, a ne sad kad ne znam ni šta ću sa sobom - rekao je smejući se, da bi se namah uozbiljio. - Ja sam svedok druge polovine dvadesetog veka i nemam ništa lepo da kažem o njoj. Nije bilo veselo proživeti tih pedeset godina pod olovnim nebom ideoloških presija. Sada, u ovom svetu, kad možeš i ono što nekad nisi smeo, mator sam, nije uzbudljivo.
Post je objavljen 08.11.2004. u 16:54 sati.