Sjećam se ushita kad sam prvi put poljubio svoju prvu djevojku. Legao sam spavat sad i onak se prisjecam nekih stvari, više emocija nego konkretnih događaja. Dobro, sjecam se di smo bili, pozvala me na pivu u parkic. Trebal sam ic s deckima u skuc, ali nisam, otišao sam s komadom iz kvarta na pivu u park. Nije to bitno tu. Bitno je to kaj sam ja osjećao par tjedana nakon. Sad kad gledam, to je mogla bit bilo koja djevojka. Nije ni ona više ta cura ni ja taj dečko u podrapanoj trenirci, zmazanoj majici, sjebanim starkama i masom ideala koji su vrištali iz mene. Usro sam se živ kad sam nakon par tjedana skužio kaj osjećam. Jebote, koji je to slatki strah bio. Baš onak, prvi put sam tak nekaj osjetio. I sjećam se kak mi je bilo prekrasno poljubit ju i osjećat to. Kak sam joj došao na verandu drugi dan, nekaj sral, pričal i onda ju nesigurno poljubio. Naravno, nije se taj poljubac doimao nesigurnim, ali ja pojma nisam imal kaj će ona reć il napravit. Mogla me otpravit doma bedaka. Ali nije. Svejedno sam, odlazeć od nje valjda pucal od ponosa i veselja kaj sam to napravio. I tak sam se veselil kaj cu ju ponovo vidjet, mislim, nadal sam se da se nije zajebala, skinula leće, slušni aparat il nekaj i da kuži ko je to bil u dvorištu.
To je mogla bit bilo koja djevojka. Sad kad gledam. Jelda da je mogla? Bože, kak je nenadjebiv filing tog nečeg nepoznatog, upoznavanja istog, upoznavanja sebe kroz to. Velim, usral sam se ko grlica dok sam skužil da sam zaljubljen. Radil sam joj pjesme, jedva sam čekal da dođe iz škole, drito k meni. Isuse, koji neopisiv osjecaj. Jednu večer sam joj rekao gle, ja bi ti rekao nekaj al me sram i strah. Umirala je od smijeha. Veli ona reci. Reko nemrem. Reci. Joooj, nemrem, bed. Ne znam kak dugo smo se nadjebavali tak. Ona se zabavljala a ja sam htio umrijet na mjestu. «Zaljubljen sam u tebe» - procviljugale su riječi popračene brutalnim zabijanjem glave među jastuke u svrhu apsolutno svemirskog i ultimativnog sramljenja pred sobom. Ona se smijala. Fakat sam htel umrijet. Brijem da smo se onda počeli ljubit i kajaznam. Nisam htio da ikaj veli. Njena šutnja bila je potvrda činjenice da eto, bar u ovom momentu može živjet s tim. Ne znam kad točno ali nakon jednog seksa je sam rekla volim te. Isusti. Nema te tripčine za pojest kak su mene šupile te rijeci. Protrnuo sam, doslovno.
Ono kaj mene jebe jest...zakaj tog više nema? Zakaj je sve postala rutina? Mislim, ja jesam prestrašen do neke mjere, ali vidim da su se svi usrali ko grlice. Svi kalkuliramo, svi jebeno gledamo gdje su prilike povoljnije, di cemo se manje zajebat, di izvuc veci gušt. Nema tog nečeg nepoznatog, tog nekog sranja kojeg se bojimo. Ima, da. Ali ga tak izbjegnemo da nije istina. Nema smisla, ovo ono. Da li nam je svima pun kurac? Ne znam. Ja nisam zaljubljiv tip, opce. Čega sam se zadnje bojao? Toga da će se ova vratit dečku? Isuse premili koja jebena bolest. Kaj nema nikaj normalno više? Dok sam bil mlađi, mrak mi je bilo uletit u nekaj kaj ne poznam baš najbolje i di se ne snalazim. Sad mi nije tak ugodno, a opravdavam to spikom da znam ja kaj hoću. Ma znam kitu od zmije. Ali znam dovoljno toga da bi kalkulaciju uspješno zamaskirao u koji god razlog hoću, u koju god sliku i koji god ton. I da, poceo sam kalkulirat i pazit na tuđe zidove. Nikad nisam pazio na to, rušio sam ih. Da li je to zato kaj sam u međuvremenu sagradio svoj pa na nekom glupom nivou spoznao vrijednost istog? Al jebemu sunce, sad sam se sjetio tog ushita, te jebene čežnje za iducim poljupcem djevojke za koju nisam znao da će drugi dan pljunut na mene. I sanjario sam svakim korakom, svakim lijeganjem, svakim buđenjem. Onak, prekrasno.
I koji se kurac dogodio pitam se. Nemrem si više zamislit da osjecam tak nekaj pri poljupcu. Pri pomisli na isti, na osobu koja je vlasnik polovice. Nemrem se pomirit s tim da je tak nekaj nestalo. Da se sve svodi na zbroj interesa, korektnu komunikaciju, eventualnu kemiju i seks. A ni toga nema. Mislim da je vrijeme da dođe svemirski brod i da nam objasne da ne valjamo tak da to svi shvate. Ili da se pojavi tih pola poljupca. Šanse su otprilike jednake. Ali ja jebeno vjerujem u svemirce. Oduvijek.
Post je objavljen 22.10.2004. u 04:40 sati.