No, uglavnom. Kak sam vec pricao da brijem po iskrici i to, pa sad dva svjedocanstva, iako i dalje jebem mamu onim šupcima u t-co(m)vine revolucije su nam to pružile, da. Kurac. Uglavnom, kokica no1. Splicanka. Vec mi je kenjala nekaj da kaj kurac, da sam niži od nje. Mene to ne jebe pa sam se upustio u avanturu. A avantura to doista i bješe jer je u birtiji di smo bili bio je i ljubazni domaćin sa upaljenom bušilicom uperenom u zid, te je njome ponekad zid i zakacio. Predivno. Uglavnom, koka je kak je rekla jako slatka. Tak se smješi i sve to. Magnet za imbecile. A nije ni glupa. Oh, pravnica k tome. A i bogata. A i tak joj je dosadno u životu da mislim da mnogi nikad takvu dosadu osjetili nijesu. I shvatih ja. To je komad za mene. Jebote, njoj dosadno ko bakicama pred telkom a ima para, ja nemam para a dosadno mi je ko meksikancima kad se plivajuć zapute do raznijeh amerika. A još je pravnica te k tome zgleda dobro. Nije da nisam spomenuo kokici kak bi ju rado pokazival okolo. «Ovo vam je moj komad, pravnica je a i vidi kak zgleda. To ja šiljim» - predstavio bi ju prijateljima. :D
Ona bi se šeretski osmjehnula, sterala me u kurac u najšarmantnijoj maniri i zgubila se koketirat s nekim tam frajerima. Ah, odlicno. Dakle, stali smo kod koke no2. Ta isto nije za hitit samo kaj je paranoicna tularemija, rekli bismo - žena. Toliko o tome za sad, da me ne optuži za napad na lik i rad. Tebi koka sretno na razgovoru za posao.
Za koji kurac nemrem spavat? Mislim, nema više nikakvih bolesnika online. Kaj sam fakat jedini? Koji je meni kurac il koji je vama kaj vas nema? I daj, pišite mi retardirane mailove, mene to zabavlja. A tak ih nema.
Post je objavljen 20.10.2004. u 04:46 sati.