Po stoti put moja se misao pita - kao što zalutao i zatvoren leptir po stoti put bije o staklo - šta je to što mi ne da da živim ni da se životu radujem.
To je kajanje zbog nečega što nismo mogli da ne učinimo, što možda nismo ni učinili, i strah od nečega što nikad ne dolazi i ne nastupa, a neprestano se primiče i preti.
To je nauk koji se nikad ne može do kraja shvatiti i naučiti.
To je svršen čin sa kojim se ne mirimo.
To je nada, neodređena i bezizgledna nada, koja nas više muči i boli nego što nas teši i krepi, a koja nas nikad ne napušta.
To je slika poput nesklada između nas onakvih kakvi jesmo i onoga što živi u nama i što nas okružuje sa svih strana.
Ivo Andrić
Post je objavljen 05.04.2005. u 11:20 sati.