Recept za sreću:
Autosugestija - "Sretna sam! Danas se osjećam dobro. Nema veze kaj je vrijeme u kurcu i kaj me jebu u moj mladi mozak...Danas je dan kad ću se osmjehivat na najmanju glupost!!!".
...DJELUJE...
Danas su me brutalno podsjetili da mi je 9 dana do b-daya (od ponoći sad, 8!!).... Moram napravit dernek stoljeća da me nebi previše štrecala oko srca činjenica da slavim SVOJIH četvrt stoljeća. Probat ću sa autosugestijom, hehe. Možda upali.
Prošli b-day je bio potopni. Zvala sam najbliže prijatelje koji su u 23h (kad se birtija zatvorila) konstatirali da oni sad idu doma, kolko god da sam ja forsirala da nek idemo nekam da se zapijemo...Pičkice...Ove godine se to neće ponovit.
Zato jer:
1.) Ću "pozvat" samo najgore deklarirane ispičuture makar bankrotirala i nemala šta za jest sljedećih 2 mjeseca.
2.) Neću opće radit big deal oko toga da se slavi nekaj...samo ću ih pozvat da idemo van...ko se sjeti, taj će valjda htjet doći...ko neće, ko ga jebe.
3.) Neću forsirat dugotrajni session ako atmosfera neće bit odgovarajuća.
4.) Neću mješat par ekipa (frendovi, suradnici, poznanici) - nemaju oni zajedničkih tema...kaj, da pričaju o tome kako sam ja utjecala na njihov život? Je, kak da ne... :P
5.) Neću rigat po cesti.
ovo zadnje je više zapravo, ko neki interni "counceling" sa mnom i mnom ;)
Najradije bi sad napravila rekapitulaciju svoje 24 godine života, ali nakon 15 sekundi razmišljanja samo zaključila da je to možda bolje napravit u nekoj autobiografiji i pobrat pare :) Živio moj poduzetnički duh! Ajde, ajde...ako može fakkin Rodman, Eminemov bodyguard i Beckham, mogu i ja. Ili ću jednostavno objavit ove moje blogove (nadam se da ne istječe rok trajanja arhive) i napisat tragikomediju od toga.
(digresija)
Koncept tragikomedije je u španjolsku dramu uveo Lope de Vega, pokoj mu duši..
Drago mi je da moje učenje nije samo za ocjenu u indexu ;)
(back)
Kad sam se već dohvatila ideje ARHIVE na blogu, nije mi jasno zakej ljudi ističu neke svoje prijašnje postove kao posebne linkove sa strane...Meni je to smiješno. Ubite me. To mi je ko kad nađem svoj dnevnik, koji sam pisala sa svojih 15, 16, pa mi je sve neugodno kak sam bila glupa i koja sam PRIJESNA razmišljanja imala. Sad si, kao, laskam, da imam nešto pametnije za reći...moš si mislit.. :) Neznam, nebi ja to.
Svaka čast onima koji to imaju, al moje razmišljanje ide ovak: ako dobro i kvalitetno pišeš, i post od jučer će imat neki šarm i neku težinu, tak da po tome možeš skužit ko ti je guba i nastavit ga/ju čitat.
Ukratko: ko zna, zna i na metli :)
Možda to ima veze sa mojoj brijom da ono kaj je bilo prije nije tolko presudno ko ono kaj će tek doći. Pusti prošlost. Važno je kaj ću napisat/napravit sutra. I kolko ću pametnija/gluplja bit sutra. A trenutak lucidnosti koji sam imala prije npr. tjedan dana, nije neponovljiv, no?
Sa ovim teškim mislima ću vas ostavit, dok otpuhujući dim, kontempliram o tome da je BIT BITKA sam BITAK ;)
pozdrav profesoru Totlichu. Brijem da se tak zvao.
Post je objavljen 16.10.2004. u 02:12 sati.