To je onda kad peglanje (glacanje) relaksira i pozelis da ima toliko puno vesa da ga mozes peglati do kraja zivota, samo promatrajuci mijenjanje boje na odjevnim predmetima pri doticaju sa vrucom glatkom plohom pegle. I onda se odjednom pitas, sto radim, sto je to pegla, cija je ovo kosulja, tko je izumio peglu, koje je doba dana, hoce li sada dorucak, rucak ili vecera. Naravno u takvim momentima padaju na pamet i dubokoumnije misli, pa se cesto pitam zasto peglam i imam li ja neki visi cilj u svom zivotu?
Lagana temperatura u glavi, pijesak u ocima i lice ibezumljenog pileta pred klanje. Nekada se osjecam svemoguca ili vise kao da me nista ne dotice. Onaj poznati osjecaj lebdenja u balonu koji lagano otskace od tla. A ja se samo malo micem. I lelujam. Mozak je u skripcu i svakom minutom se skripac sve vise steze. Na momente euforicna i uzasno zabavna. Za pet minuta mi se cini da pricam jedno te isto vec satima a ne mogu izgovoriti sto sam naumila. Znam se osjecati i jako pametno. Onako, do zla boga. Mogu se smijati u lice najvecim facama i frajerima koji mi zagorcavaju zivot godinama.
Nekad sam tuzna i umorna.
Volim jutra nakon neprospavanih noci. Volim svoje usne u tom stanju, jer imaju isti efekat kao da sam se ljubila sa nekim tko ima jaku bradu. Nikad vise. pomislih na trenutak. A u sljedecem mi se cini kako mi je on na dohvat ruke i apsoluno predodredjen za mene. Moji i njegovi utori se slazu kao puzzle i nakon toga se izvijaju u nejasnu sliku koja zajedno sa malim krijesnicama i zaruljama pucketa u glavi. Placem se onda, jako. Jer mislim da sam tuzna. Ali nisam, ili ne znam. Mozak vise nije moj, on je u stanju mirovanja a ja hodam. I kako se ne bih palakala kad ne znam tko sam, zasto peglam i zasto ne hodam sa tipom koji je upravo prosao pored mene. Ili zasto nisam mama ili zena. Zasto sam neprospavana bez mozga.
Post je objavljen 15.10.2004. u 17:39 sati.