Tako je glasila telegramska sms poruka jedne prijateljice neke večeri. Obuzeo me nelagodan osjećaj. Kao da je umrla sama Filozofija.
Primijeniti na sebe u ovom trenutku sve ono što je govorio o 'radu žalovanja'? Primjeniti na njega sve ono što je govorio nad grobovima svojih prijatelj filozofa (kao što su Levinas, Deleuze, Barthes, Blanchot..)?
Čovjek, filozof s egzotičnim prezimenom, o kojem je kod nas jedva znao netko reći nešto suvislo i smisleno (to su svi više slutili nego 'znali'), moju je prijateljicu nadahnuo na literariziranje njegove sjedokose pojave žilava, sexy starca. Nadam se da me nece tužiti za copyright. I kada iznova čitam tu priču, čini mi se kao dosada najbolji opis onoga što bi moglo uslijediti neposredno nakon nečije smrti. Najprije, naravno, treba smiriti želudac.
Žarko Derida se baš probudio iz svog > nedosanjanog sna i pomislio kako bi mogao mrknuti > jednu kremšnitu. Onda su došli neki ljudi > pa > su mu počeli postavljati svakojaka pitanja: jel > to prije radio, jel inače jede, jel vidio u > blizini neki kesten. Žarku je to sve bilo > sumnjivo: odkut baš oni i sve to. "HmhHm", > rekao > je. "Neka, samo da da ne otkriju onu suhu smokvu u > bakinoj ladici!". Ljudi su uporno analizirali > njegovu > papuču iz gimnazijskih dana. Ona je imala > rupice > i bila je crna. Sitne rupice su se polako > počele > guliti na površini. Uzeli su otiske njegovih > palčeva. Žarko je uporno skrivao jednog > kukca u svojoj utrobi i nije ga htio nikome pokazati. > Grčevito se držao za trbuh, a onda bi > prasnuo u smijeh sa šlagom Maša K.
La survivance, c'est la vie au-delŕ de la vie, la vie plus que la vie, et le discours que je tiens n'est pas mortifčre, au contraire, c'est l'affirmation d'un vivant qui préfčre le vivre et donc le survivre ŕ la mort, car la survie, ce n'est pas simplement ce qui reste, c'est la vie la plus intense possible. Je ne suis jamais autant hanté par la nécessité de mourir que dans les moments de bonheur et de jouissance. Jouir et pleurer la mort qui guette, pour moi c'est la męme chose. Quand je me rappelle ma vie, j'ai tendance ŕ penser que j'ai eu cette chance d'aimer męme les moments malheureux de ma vie, et de les bénir. Presque tous, ŕ une exception prčs. Quand je me rappelle les moments heureux, je les bénis aussi, bien sűr, en męme temps ils me précipitent vers la pensée de la mort, vers la mort, parce que c'est passé, fini... Posljednji razgovor iz "Le Monde"-a
Post je objavljen 11.10.2004. u 18:32 sati.