Danas mi je zadnji radni dan. Barem za sada. Počinju predavanja i baš se veselim tome. Jedva čekam da vidim cure, da odemo na jednu duuuugu kavicu i da se napričamo.
Nekako sam umorna. Ali ne dopuštam si loša raspoloženja. A ne, ne.
Nema razloga za to. Uhvati me neka sjeta na pet minuta, ali onda ju otjeram i sve je za pet. Slušala sam neke stare pjesme Parnog Valjka i sad mi je stalno to u glavi i stalno si to pjevušim.
Za deset minuta mi počinje radno vrijeme. Nijr to neki težak posao, ali je monoton. Situaciju spašava to što možemo razgovarati. I radio.
Eto, možda se čitamo još večeras.
Post je objavljen 07.10.2004. u 07:44 sati.