Marketing
Čupavac 
Sve više i više sam umorna. Iscrpio nas Pongo totalno. Jučer smo išli spavati oko 01, već u 02 nas je probudio, pa onda opet u 04:30 i u 06:30. Tada sam ustala i bilo mi je glupo vraćati se nazad u krevet. Isplanirala sam si da ću odmah staviti veš da se suši, počistim stan, odem u nabavu i onda sam bez brige. Krenem tako u dućan. Nakrcala sam si tonu boca od mineralnih i pive i zamišljeno krenem. Otvorim ulazna vrata i idem u hodnik ( pred stanom). Buahhhhh. Bris unutra. Ostavim ja boce i polako idem vidjeti kakva je to beštija na plafonu. Pripremim se za brzi bijeg. Gledam i ne vjerujem. Malo , čupavo objesilo se i ne miče. Šišmiš. Odmah mi pada na pamet kako se na ćirilici napiše šišmiš, koma kaj ne? Onaj ko zna pisati ćirilicu vjerojatno zna u čemu je fora. Koma i to znam, a nikada mi ni ne treba u životu, još jedna od školskih gluposti. Gledam ja tako njega, srce mi lupa ko blesavo. Nije mi jasno kako se tako male beštijice mogu bojati. On spava, ne jebe živu silu. Idem ja unutra po fotić, to se ipak ne vidi svaki dan i polako da ga slućajno ne uznemirim uslikam. Stalno sam bila pripremljena za brzi bijeg. Nije meni uopće frka ako mi se zalijepi za kosu, pa da se moram obrijati, nego jednostavno mislim da bi umrla od straha. Uslikala sam ga i otišla u stan po boce da obavim današnju kupnju. Pobjegla sam brzinom svjetlosti ispod njega i pravac dućan. Kada sam se vraćala napravila sam istu stvar, brzinom svjetlosti uletila sam u stan. Sve bi bilo OK da u toku dana nisam još morala izaći vani s Pongom. Pogledam ja šišmiša i vidim da fakat spava i nadam se da se neće probuditi. Oko 19 kada sam opet izašla vani s Pongom , pogledam visuljka i drži se na jednoj nozi i gleda u mene. PSMTR. Kaj ću sada? Pongo cmulji, piša mu se ili sere. Nije mi se za zezati , pa da me uneredi. Izletjela sam skoro kroz zatvorena vrata.
Vani Pongo obavio kaj je trebao i odlučim se ja za malu šetnju u nadi da će čupavac ipak izletiti vani, pošto se mrak već počeo spuštati. Pongo ko za inat danas baš nije bio od volje za hodanjem, ali ja sam bila uporna. Proveli smo vani skoro dva sata. Otvaram polako ulazna vrata i vidim ovog srolju da još visi. O jebem ti i sreću i sve, pa koj ti je jarac stari, ajde van. Ništa, niski start i bris u stan. Pogledam sada još visi. Nadam se da će se ipak odlučiti i otići i da se neće vratiti. Neka ide doma, pa nije vrag da nema di drugdje ići nego da meni strah tjera u kosti. Plus toga još me mačak zajebava da imam sa sobom zvijer ( Pongo) i ako me netko napadne, pa bio to makar i šišmiš, bude me on spasio. Moš misliti bolje se boji nego ja, sav se trese. Kada vidi Ferdu počnu mu noge klecati ko starim ljudima. Jednoga dana Pongo će biti killer ja to znam, a do tada mi treba samo dobar par patika.
Post je objavljen 06.10.2004. u 21:58 sati.