"Bolujem,bolujem… "
Josipa Lisac
"Sam ližem svoje rane "
Partibrejkers
Prvi će oktobar ostati urezan u mom sjećanju,u vidu ožiljka,
nee toliko dubokog,relativno širokog.
Bješe jedan običan dne,niti bolji niti gori,niti gore niti dole,
prosječnan,zanemarljiv.Čeprkam tako po kompiću,mom
dragom drugu,kadli me drug jedan drugi na fuka zvrcnu.
FUKA ŽEMO-STIŽEM ZA 15 MINUTA!
Na brzaka se plaknuh iza pazuha,za svaki slučaj,i ne
Baš žurno pohitah ka Kasperu,kultnom budvanskom
lokalu.Negdje oko pola puta presretoše me još dva
druga,oba sa biciklima,oba u punoj biciklističkoj
opremi.Đavo mi ne dade mira:DAJ KRUG,rekoh jednom
(ili mož bit dvaput)jednom od njih(dvojice)...
PAZI NA KOČNICE;PREJAKE SU,SA DISKOVIMA,
nije da nisam bio upozoren.
Bicikli su moja stara ljubav,
neprežaljena,jer nekad imah ručno pravljenog pravog
osamnaestokaratnog mezimca-danas takav ne mogu ni
naći,niti pak sebi priuštiti.
Uglavnom,koristim svaku priliku da zagrijem
sjedalo i pedale tuđih bicikleta.
Taman sam se bio zalaufao,a ne pređoh ni stotinjak
metara –kad se desilo.
Iza autobusa malne iskoči jedan čičica,ni kriv ni dužan,
jer bus bješe uredno parkiran, a i drugih Izraelaca na
Samrti na proputovanju po svijetu (što stignu čak do
Dubrovnika a potom i Budve drevne )bilo je ,tuda –svuda.
Kao mravci su se šetkali nikom ništa nažao ne čineći.
Već bijah u kakvoj-takvoj brzini,skrenuh gumi smjer,
Reko aj da profuram pored dekice,ljutit se neće,šta i
Da me opsuje-ne čuh nikad psovku na hebrejskom.
Čiko ubrza korak,ne vidjevši da prilazim,srednjom
brzinom,to me zbuni,učini mi se da ćemo se sudariti,
učini mi se da brže juri od mene i bicikla ne mog,
bi mi ga žao,zakočih naglo,stisnuh bajk koljenima
jer poletih isto tako naglo glavom ka asfaltu i zaronih u isti
-za divno čudo ne ugruvavši se.Odma sam skočio na noge
lagane i hitro stao provjeravati što se na biciklu iskrivilo,
a u stvari me bješe stid pred okolnom,već okupljenom
publikom.
YOU OK,upita čiča.YES YES,EVERYTHING IS
ALRIGHT odgovorih mu nasmijano jer mi je bilo
drago što ga nisam satro na licu mjesta i osakatio.
Samo bi mi to još falilo-internacionalni incident bez
zadnje namjere,bez smisla ikakvoga...
Pogledam pantalone,pa košulju,nisu pocijepani ti
dragi mi odjevni predmeti,to mi se učini važnim.
Vozač mi autobusa tog trenutka ponudi maramice-
na moje iznenađenje.Ruke malo izgrebane,sve ok,
mora biti da je brada,šta drugo ima da curi,
nonšalantno prislonim maramče-KAD POLA
BRADE NEMA JEBEM TI KRV TI JEBEM DA TI JEBEM
!!!!!!!!!!!Krv nije šikljala uopšte,
Nego kurvanjski punila maramicu za maramicom a ja
se brže bolje odvezoh u ambulantu,jenom rukom
vozeći,drugom pola brade držeći.Doktorica jauknu,
mlada neka sestra zapravo,koketa,sa kojom odavno
još sam flerovao.Kad sam prišao ogledalcetu-nisam
pao u nesvjest:meso se bilo razdvojilo,pod pritiskom
Kosti,kao da ga je neko fino zasjekao preoštim nožem, i
krvna zrnca bila su iznenađena,pa im je trebalo vremena
da se konsoliduju i jurnu napolje.Zašiše me dvaput,sa 4
dakle uboda ,bilo je skoro bezbolno jer me je sestra
uhvatila za ruku utješno,dok me pravi doktor bo.
Morao sam da primim još vakcinu protivu tetanusa,
da se krv ne uzruja do kraja,ne zatruje,legoh na
leđa,nasmiješih se sekici jer nisam stigo da obrijem
dupe,ona me raznježeno pogleda i zabode iglu u
bedro duboko,mal ne svrših na licu mjesta,još me
i pomazi prstićem i vatom po rupici(od uboda ne
guzi-ci) i eto-TO JE BILO TO.Pomislih,ništa
strašno,ali bespotrebno iskomplikovan dan,ako
budem imao sreće ostaće mi ožiljak veličine
Kirk Daglasove (jebačke) legendarne rupice na bradi,
a moći ću i da smišljam priče djevojkama ako me budu
pitale dok se mazimo posle vođenja ljubavi,i slično.
Naravno požurih bajk da vrnem i prepričam ekipici
u Casperici šta se dogodilo,natenane.
Život se nastavi.
Bez pardona.
Uveče, kad legoh da zaspim ,crne me slutnje obuzeše i
tamnobraon meditacije.Kontemplirao sam satima
depilirao pedantno vlasi malog i srednjeg mozga:
O tome kako uvijek meni neko GLUPO sranjce se
zdesi,kako nisam morao da se provozam,kako i kad
zajahah ne morah žuriti toliko ,praviti se važan,kako
sam mogao nasaditi se na oko ili oba kako mogla su
iscuriti,ili jetru ili srce proburaziti,ili pola rebara
smrskati(kako autobus mogao je krenuti), kako smo
SVI tako mizerni,jadni,privremeni,u ovakvim
Trenucima svedeni na formu,na istu mjeru,neveliku:
MESO I KOSTI,MOZAK I MOŽDINU(KIČMENU),
KRV I VODU,ŽIVOTINJU NA DVIJE NOGE KOJA SE
BEZ OBZIRA NA DUH I UM I OSJEĆAJE TAKOĐE
MOŽE BEZOBZIRNO ODERATI DO KOSKE,KOŽA JOJ
SE MOŽE ZGULITI,SRCE IŠČUPATI,MOZAK RASPRSNUTI.
Nakom dugo,dugo vremena ,u Snu,družio sam se sa Smrti,
Tim besmrtnim znancem za kojeg mišljah da izgubi me iz
Vida,prevarih se,moram biti OPREZNIJI,jer mi ONA(ili
je Smrt hermafrodit?)kadgod može zariti nož u leđa, i prije
nego je suđeno,ako je uopšte suđeno,ako sve nije stvar
Izbora-sve do trena kad Izbora biti više neće,potom ni nas,
mesnatih i koščatih,manje ili više masnih,mišićavih,slasnih
…
KURIOZITET:
Sjećam se,moj je ćaća,u djetinjstvu
-mom,ne njegovom-uveseljavao okupljene
pričom o mojim vozačkim sposobnostima:
te kako sam sa šest godina,prvi put sjeo na
bicikl,onaj veliki,za odrasle,i odmah provozao
krug-ne padnuvši.MOJ VAM JE SIN BRŽE
NAUČIO DA VOZI BICIKL NEGO DA HODA,
hvalio se...a ja sam se sa zadovoljstvom
smješkao,i sve mi je nekako toplo oko srca
bilo,baš drago!
Post je objavljen 02.10.2004. u 16:55 sati.