A, prekjučer mi je bio rođendan, i jučer mi je bio dan poslije rođendana pa nisam ništa pisala, a i nije bilo baš muzički hvalevrijednog za pisati, nisam bila na dugoočekivanima rođendanskima Dat Politics u KSETu jerbo sam morala na megavečeru s rodbinom i prijateljima. Zato ću danas pisat o albumu za mnoge jedinog dobrog projekta Franka Blacka za vrijeme one «pauze» u radu The Pixiesa, kad sam već i sama napravila omanju blogersku pauzu.
Album se zove Show Me Your Tears, izdan je 2003. za Cooking Vinyl i možete pročitat dosta zanimljiv osvrt Franka Blacka na njega ovdje. Tu tvrdi kako je album zpravo trinaest velikih, slanih suza i kako u ovoj hrpici nećete naći sretnu pjesmu, ali predlažem da to ne uzimate preozbiljno, a i da zaboravite na Pixiese dok ga slušate. Album ima onu melankoničnu, bluesersku atmosferu, a na trenutke zvuči kao country «album ceste» (poslušajte klavirski solo u Horrible Day ili Goodbye Lorraine), a na trenutke je dosta rokerskiji (The Snake). Jako je jednostavan, ulazi u uho (Nadine sam odmah zapamtila) i na njemu nema nikakvog instrumentalnog i inog prepucavanja, tu je samo bas, gitara i bubanj uz pokoju uskočicu npr. već spomenutog klavira. Black i Katolici većinu pjesama grade oko lako pamtljivog refrena, tako da sam se već na prvo slušanje put par puta zatekla kako pjevušim uz njega, ali to im nikako ne daje nekakvu priglupu notu, nego jednostavno ne zaokuplja toliko intenzivno kao neki drugi albumi.
Ovo mi je definitivno najbolje ostvarenje Franka Blacka i Catholicsa, a ujedno i više/manje jedino vrijedno pamćenja od svih njegovih soliranja (od onog što sam ja čula). Idealne za neko ljetno kasno popodne ili vožnju otvorenom cestom, ovih 13 pjesama vas ne navode na neko duboko razmišljanje nego jednostavno savršeno sjedaju u onim trenutcima kada vam se ništa ne da, a ništa zapravo i ne trebate raditi.
Post je objavljen 30.09.2004. u 20:09 sati.