Ipak ima nade
SARTROV roman "Mučnina" pojavio se 1938. godine kao izraz autorove potrebe, a ne fenomenološkog pravca, sa idejom da ljudski život nema smisla. Pisac otkriva strašnu iskvarenost sveta oko sebe, a neka njegova iskustva dovode ga do osećaja psihološke mučnine. NJegov egzistencijalizam, koji je popularisao, ostao je duboko originalan, a njegova dela bila su jedna od najvećih inspiracija moderne književnosti. Po ubeđenju ateista, smatrao je da je čovek osuđen na slobodu, slobodu od svakog autoriteta sa kojim mora da se suoči ako hoće da postane normalno biće. Smisao svoga postojanja čovek mora da utvrdi sam.
Roman "Mučnina" pisan je u formi dnevnika i pripoveda o naglim promenama koje potpuno obuzimaju glavnog junaka Antoana Rokantena, mladog istoričara, kada spozna banalnost i prazninu postojanja. Kako napadi mučnine bivaju sve češći, Rokanten napušta istraživanja i okreće se malobrojnim prijateljima. U ravnodušnom svetu bez rada, ljubavi ili prijateljstva koji bi ga održali, on mora da otkrije važnost i smisao unutar samoga sebe. Živi na čudnom metafizičkom nivou. Bilo da drži kamen ili gleda u čašu piva, oseća se suočen sa golim postojanjem stvari. NJegovo poimanje samoga sebe nudi nam pronicljivo opažanje života u svetu koji smatramo svojim.
Posle dugih putovanja po Africi i Dalekom istoku Antoan napušta gradski život i odlazi u provinciju, u Buvil, kod prijatelja. Piše tezu iz istorije o pustolovu markizu De Rolbonu iz 18. veka. Rolbon postaje predmet njegovih istraživanja. On je bio misteriozni francuski aristokrata koji se uplitao u politiku za vreme Francuske revolucije i posle nje. U početku, Rokenten misli da može da sazna sve o njemu, ali uskoro shvata da ne samo otkriva ko je markiz, u stvari, bio, već ga koristi da bi opravdao sopstveno postojanje.
Posao ga često odvodi do gradske biblioteke gde radi njegov prijatelj Samouki. Uveče sedi za stolom u jednom kafeu i sluša stalno jednu istu pesmu. Nekada posećuje Fransoaz, ženu koja vodi kafe, i koja je njegova povremena ljubavnica.
Jednoga dana, Antoan na obali mora uzima kamem i shvata da ga obuzima čudno osećanje. Da li je on taj koji se promenio ili svet oko njega? Luta ulicama i shvata značenje svoje avanture. Mučnina je postojanje koje otkriva sebe i nije prijatno za gledanje. A onda se hvata za blagu nadu - Ani, njegova bivša ljubav koja živi u Parizu, pisala mu je i oni će se ponovo sresti. Međutim, ona je u međuvremenu postala neko drugi. Ona svesno živi u prošlosti čitajući iznova iste istorijske knjige i prisećajući se "savršenih trenutaka" iz svog života. Rokenten uviđa da je među njima zaista kraj. Gubi svoju prošlost, kap po kap. Svakoga dana tone dublje u čudnu i sumnjivu sadašnjost. NJegov život gubi smisao i on uviđa da za njega počinje jedna potpuno nesvakidašnja avantura - mučnina! Shvata da mučnina dolazi pre činjenice da egzistencija prethodi suštini i da su fizičke karakteristike objekata i ljudi samo fasada koja maskira ništavilo postojanja.
Kroz lik svog glavnog junaka, Sartr predstavlja izgubljenost čoveka koji se oslobodio lažnih značenja i uvideo užas svog položaja u svetu, u svetu koji odbacuje uobičajeni smisao koji dajemo stvarima. On traga za njihovim pravim smislom. Kako počinje da stiče svest o tome, sve više se udaljava od drugih i ne vidi izlaz iz situacije u kojoj se nalazi. Sam kraj romana daje nadu za pronalaženje životnog smisla. Uz zvuke omiljenog refrena “Some of These Days”, shvata da mora sam da stvori oslonac, delo, bilo šta što izmiče životu i odlazi u Pariz da piše roman.
Sartr je u nekoliko navrata video našu zemlju. Godine 1948. samo u prolazu, a maja 1958. došao je u Beograd kao gost Saveza književnika Jugoslavije i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sa suprugom Simon de Bovoar, takođe književnicom. Mnogi kritičari veruju da veza između glavnog junaka "Mučnine" Rokantena i Ani, liči na onu koju je Sartr imao sa svojom dugogodišnjom saputnicom. Novinarima je rekao da se interesuje za jugoslovensku problematiku i da smatra Jugoslaviju jednim od najznačajnijih faktora mira i popuštanja zategnutosti u svetu. Želeo je da upozna naš narod, da obiđe fabrike i industrije, a pre svega da razgovara sa svojim kolegama iz naše zemlje i da poseti pozorišta. Video je dva svoja komada: "Zatočenici iz Altone" u JDP-u i "Iza zatvorenih vrata" u Ateljeu 212. Sa ovih predstava, kako je sam govorio, poneo je fantastične utiske.
Kada je ponovo posetio našu zemlju, 1960, došao je sa namerom da shvati i razume način na koji naši književnici reaguju na sadašnjicu, na stvarnost.
- Literatura mora biti kritička slika društva, koja će doprineti njegovoj evoluciji i dovesti ga do onog stadijuma na kojem književnik želi da to društvo bude - rekao je tada Sartr.
RAZGOVOR SA PUBLIKOM
TOKOM svoje posete Beogradu 1958, Žan-Pol Sartr bio je gost Filozofskog fakulteta, gde je trebalo da održi predavanje u svečanoj sali Kapetan-Mišinog zdanja. Ogromno interesovanje studenata i ostalih Beograđana učinilo je da se ispuni sala i svi holovi Fakulteta. Do tada nijedan strani pisac nije pobudio takvo zanimanje. Stigao je sa znatnim zakašnjenjem, ali je dočekan burnim i gromoglasnim aplauzom. Svi su očekivali da progovori jedan veliki duh. Kada mu je dekan Fakulteta posle dobrodošlice dao reč cela sala se pretvorila u uvo. A Sartr je, na opšte iznenađenje, rekao da nema nameru da drži bilo kakav govor ili predavanje, već da samo želi da razgovara sa publikom.
Post je objavljen 29.09.2004. u 18:08 sati.