O da! Mozete se smejati! Hahaha! I ja bih se verovatno smejala da sam na vashem mestu! Ali. Ali ja volim dechka sivih ochiju. Ne u onom ljubavno, prolaznom zanosu, o ne! Dragi moji...
On ima najlepshe priche o detinjstvu. On je emotivno nezreo i voli da se neumesno zeza. Voli da se igramo crvenih rukavica i da me nalupa toliko da mi ruke bride i svetle u mraq. Voli da popushimo koji dzoint, da sedimo na klupi i izmishljamo gluposti. Voli da mu pricham o vremenu koje provodim uz nadrazi mi rachunar.
Ne voli da mrzi. Ne moze da se zamisli bez ljubavi. Ne moze da ne bude sam. Ne voli napadne ljude. Ne voli manjak samokontrole. Ne voli malogradjane. Ne podnosi predrasude.
Ispunjava obecanja. Zna da bude hladan i surov, ponekad previshe. Mozda bash kao shto se njegove ochi prelivaju iz tople braon u chudnu zelenu i hladnu sivu... Mozda bash tako i on pliva kroz boje zivota. Heh...
Setan je na trenutke. Zashto? Pa on za to stvarno nema razloga. On deluje voljeno. Njegovi ga sigurno vole. Smeje se kao dete.
Nece da me zagrli.
Post je objavljen 29.09.2004. u 03:38 sati.