ja sve svoje drzim u glavi. ili u supi od stare, neke. neki dan sam nasao neke pjesme, tekstove i sranja kaj sam pisao dok sam bio s anom.
smjesan sam si na nacin na koji su si bit smjesan za 5 godina kad cu citat ovaj blog. ali bas je super. ono, stvari koje sam pisao su totalni odraz momenta.
pomazu mi da se sjetim, iako to mozda i nije najpametnija stvar.
i sad, pospremam ja svoje stvari ovdje, cistim stan i nailazim na njene uspomene koje su svuda po stanu. frendica, mama, ma svasta.
ali mene nema. nema slike, nema pisma, nema niceg.
ja, koji stvarno nemam problema s pisanjem, nisam joj nista napisao nikad. jer sam mislio da ce to bit bed. nije voljela da brijem te neke spike.
a mozda grijesim. mozda sam trebao metnut te stvari na papir. tko zna. u zadnjoj vezi nisam htio ostavljat pisani trag, bio sam papak, jer smo se skupa smijali pismima njenih bivsih. reko, necu da se meni neko tak smije. doduse, recenici kao "onda kad smo bili ispod višnje, znaš, bila si ljepa ko rosa, baš sam te volijo." se moras smijat.
ali i dalje ima moju sliku na vratima. sliku koju sam 'naslikao' kad je ona kretala na akademiju.
reko, ak se ja mogu smrzavat ko picka satima stojec nasred hladne sobe, mozes i ti.
i ono, slika je za popizdit dobra. i za krepat od smijeha pred manjkom kuzenja slikanja.
ali tu nema nista, nikaj kaj nas veze, ni jedna zajednicka fotografija, nikaj kaj smo skupa radili, nis.
ma nema veze. opce.
ali nekak se hladno osjecam.
vi picke, koji mi serete, give up jebote, ja ovo tu ne pisem da bi vi mogli srat. nego jednostavno pisem.
ono, nema neke filozofije.
fakat nema.
Post je objavljen 18.05.2004. u 22:15 sati.