Kad smo joj napokon sredili sobu prošlog ljeta (zapravo pretprošlog s obzirom da je jesen), i metnuli krevet unutra, ona je odbila spavat sama (jebo digimone i duhove). Tak da smo i dalje spavali skup u sobi. Ponekad bi probali njeno spavanje u njenoj sobi uz 150 poziva, pišanja, žeđi i gladi, al sam par puta je cijelu noć prespavala sama. Taman kad joj je krenulo, desila se bolest il tak nekaj, i nazad svi skupa. Već nas je danima drukala da spava opet sama, tak da je jučer i uspjela. Normalno da su bila otvorena vrata od obadve sobe. Zaspala je relativno brzo. Onda je mačak počel zajebavat. Začudo nije išel u njenu sobu (sreća po ribice), no nas je mučil čuku vremena. Trčal je kroz hodnik ko sumanut, pa nam dolazil u sobu i na krevet, pa je jadan bil gladan i žedan, fakat je razmažen.. Naša beba raste, veli žena da joj je čudno spavat u sobi bez nje. I meni je čudno (ko kak nam je čudno kad je kod bake poneki vikend) al lako bum se naviknul ;).
Upravo je pal dogovor s frendom o gledanju tekmi i odlasku na neke bolje. Bar bum mogel komentirat igru uživo. Prisjetili smo se 97/98. Kod Newcastle-a smo kod kuma plakali, Partizan je bil u Zagrebu kad sam bil na moru, za skakavačkih 4:4 smo kum i ja skakali (hehe) tak da je moja baka mislila da se dimnjak ruši a kad smo poveli protiv mađara sam se zaderal da je tek rođeno djete počelo urlat (a žena i stara su počele urlat na mene..). OK, moram kuma obavjestit za odlaske u Maksimir a ne kod nekog od nas, a i ženu :).
Post je objavljen 28.09.2004. u 20:23 sati.