Marketing
Misija 
Izmučio nas Pongo. Kaj bude tek nakon mjesec dana. Dobro mi ovo dođe. Danas smo bili vani. Uživao je. Izmučio se, siroče malo. Došao doma, oprali nogice i trbuščić i bris u krpe. Probudio se pojeo večeru, popiškio i opet u krpe. Mačak mu je napravio vrtić za spavanje i igranje. Baš mu je dobro. Trebam reći da svi koji su ga vidjeli komentiraju joj kako je sladak, joj, joj i još jedan joj. Ja ponosna.
Noćas sam skoro umrla. Umrla od straha. Nisam mogla doći do zraka koliko sam se uplašila. Prvo nisam znala da li ću riknuti od straha ili ću biti ubijena. Nisam sanjala. Dešavalo se stvarno. Jebem ti kako sam se usrala. Kaj se dešavalo u spavaćoj? Spavamo mi 100 na sat, kada odjednom jak udarac, lupanje, bol u leđima. Srce mi počne udarati jako, jako. Mačak skočio ko iz topa. Mene boli, još jedan udarac u leđa i glasno lupanje. Pali mačak svijetlo. Ja ne mogu disati. Hm, jebem ti dan kada sam počela kutije slagati na garderobni ormar. Ima kutija u kojoj je složena roba koju ne koristim, ali bi mogla koristiti, pa sve do raznoraznih kutija koje čekaju mjesto u garaži, pošto ih moram čuvati zbog garancija u slučaju možebitnog kvara uređaja koji su bili prvobitni stanovnici tih kutija. Dan prije kaže meni mačak, a taman sam one kutije Yamahe i Pioneera ubacila gore, stara moja to će ti sve pasti dole. Pametna ja kažem, nema šanse znam ja dobro složiti kutije. Nisam bila u pravu. Nabacala sam ih gore tako da ne zbunjuju Ponga, ali fakat su mene ovu noć gadno zbunile i izudarale. Mislim da se već odavno nisam tako uplašila. Možda me Bog kaznio, baš sam nedavno pisala kako sam onu tetu uplašila kada sam bila u mlađim danima. Tko zna možda mi je netko od gore htio pokazati kako je to užasno loše i stresno kada se tako usereš. Nisam k sebi mogla doći neko vrijeme. Leđa me i sada bole. Danas sam otišla do garaža i ne znam. Majko moja odakle da počnem? Sada je još i Pongo tu, nije mi baš za pustiti ga samnom unutra, jer ima drekača od miševa. Pojma nemam kako i kada ću, ali moram srediti garaže. Moram te kutije prebaciti u garaže i riješiti se silnog otpada. Kako to zna biti oslobađajuće. Super se osjećam nakon velikog čiščenja. Samo je frka da trebam početi. Gledam danas di su plahtice koje sam pospremila, dobro bi sada došle Pongu. Naravno ne da ih nema tamo di sam mislila nego ih uopće nisam uspjela pronaći. Možda sam ih već nekom i dala. Bacila ih nisam. Moja slijedeća velika misija – pravac garaža.
Post je objavljen 28.09.2004. u 20:09 sati.