KAKO SU GINTER GRAS I NJEGOVI LITERARNI JUNACI SVOJE STOLEĆE PROŽIVELI
Oskarov neverovatan život pre i posle „godine nulte”
Ovdašnjem čitaocu, privilegovanom da „Limeni doboš” čita bogatiji za 12 godina dugo iskustvo pod Miloševićevim režimom, bliži je nego ikome osnovni aspekt Grasovog remek-dela: Oskarovo nastojanje da se uključi u novo društvo i konačno odustajanje. Sudbine sa kojim Gras konfrontira Oskara tipične su za one Nemce koji nisu izvukli nikakvu pouku iz istorije i jedino im je stalo da rat što pre zaborave
Među brojnim, a danas već uveliko klasičnim delima nemačke proze 20. veka, zaključno sa dokumentarnom hronikom epske širine “Moje stoleće”, Ginter Gras je 1999. Nobelovu nagradu dobio upravo za svoj prvi roman “Limeni doboš” napisan i objavljen 40 godina ranije. To je priča koju 1954. o svom neobičnom i sasvim neverovatnom životnom putu priča tridesetogodišnji čovečuljak Oskar Macerat, pacijent psihijatrijske klinike u Diseldorfu optužen za ubistvo bolničarke. Iz Oskarovog sećanja i bogate fantazije izrasta njegov zavičaj, slobodni grad Gdanjsk (Dancing), ušće Visle i mrka polja krompira, pa potom i industrijska oblast SR Nemačke nakon Drugog svetskog rata. Gras u realističko i izlaganje uvodi i elemente fantastike, pa je tako duhovni razvoj njegovog junaka Oskara okončan već od trenutka rođenja, a kao trogodišnji dečak, kad na poklon dobija plehani doboš, odlučuje da prekine da raste. Tim gestom Oskar određuje svoj stav prema svetu odraslih, protestuje protiv tromosti duha i učmalosti, odbijajući da se uklopi u društvo svog vremena. Jer njegovi doživljaji nisu samo lične, privatne avanture, Oskar ne živi izvan politike i istorije. Tako čitalac iz Oskarove perspekive prati sudbonosne godine dolaska fašizma na vlast i njegovo učvršćivanje. Nezaboravni su opisi “kristalne noći” 9. novembra 1938, kad su širom Nemačke spaljivane sinagoge, demolirane jevrejske kuće i radnje, viđeni iz dečjeg, a zapravo ugla jetke i rezignirane satire, prepune neizrecive tuge. A tek posle dolazi Drugi svetski rat i osvajanje tuđih teritorija, širenje nacionalsocijalizma Hiljadugodišnjeg Rajha, i njegov brzi slom, koje “mali” Oskar najčešće vidi ovako:
“Tako sam dakle januara ’43. naučio da Staljingrad leži na Volgi; međutim, manje me je zabrinjavala Šesta armija nego Marija koja je tada imala gripu”.
Ulazak sovjetskih trupa u Gdanjsk Oskar doživljava kao veliku zabavu. NJega tih dana ne diraju smrt, haos, ni požari, i on sa posebnom pažnjom posmatra vaške u krznenoj kragni jednog ruskog vojnika i svesno tera u smrt i svog “verovatnog” oca Alfreda Macerata, a zatim se, kao Bulgakovljevi đavoli, oprašta od Gdanjska i kreće kao izbeglica na Zapad. I na tom putu se preko noći fizički menja: od zaostalog deteta postaje deformisani čovečuljak.
A i njegova odluka da “početkom maja” 1945. nastavi da raste nije nimalo slučajna. Jer zna se šta je kapitulacija 9. maja značila za Nemačku. Režim koji se spremao za hiljadugodišnji život propao je posle nešto više od jedne decenije, a njegovi nosioci bili su ili mrtvi ili razvlašćeni. Trebalo je početi od početka, odnosno, kako se govorilo, od “godine nulte”. Na prvom mestu smoći snage i pogledati istini u oči i shvatiti kako je do takve nacionalne katastrofe uopšte moglo da dođe. I tu Oskar ne samo da nastavlja biološki rast nego – vrlo ilustrativno – rešava da upotpuni svoj “skromni obrazovni fond prepun praznina” i upisuje se na Narodni univerzitet gde “diskutuje sa katolicima i protestantima o kolektivnoj krivici”. I istovremeno se oseća “krivim sa svima onima koji su mislili: izdržimo ovo sada, proći će to, pa kad kasnije opet krene, bar nećemo imati rđavu savest”.
Taj treći deo ovog velikog romana, u kojem se predočavaju Oskarovi doživljaji u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj, tamošnja kritika još od pojave dela nije prihvatila. Rano je pevac zapevao, pa umalo da završi u loncu. Opisi Oskarovih iskustava u novom vremenu i društvu ocenjivani su kao bledi i neuverljivi, a istovremeno kao preterani i preuveličani. E sad je pitanje kako može da bude bledo ono što je puno preterivanja i kako neuverljivo ono što je iskarikirano. Današnjem čitaocu, u novom milenijumu i sa privilegijom da “Limeni doboš” ponovo iščitava bogatiji za jedno veliko 12-godišnje iskustvo pod Slobodanom Miloševićem bliži je nego ikome drugom osnovni aspekt velike Grasove završnice: a to je Oskarovo iskreno nastojanje da se uključi u novo društvo i njegovo konačno odustajanje.
Sudbine sa kojima Gras u tim završnim poglavljima konfrontira Oskara tipične su za onu većinu Nemaca koji nisu izvukli nikakvu pouku iz istorije i kojima je najviše stalo da što pre zaborave i potisnu sve što je podsećalo na rat. Pored oportuniste Cajdlera, čoveka za sva vremena i sve vladajuće garniture, u čijem stanu Oskar iznajmljuje samo kupatilo, čitalac upoznaje i nezaboravnog Klepa, jednu od najneobičnijih figura čitavog romana. Ovaj egzotični sanjar, pravi nemački Oblomov, ubeđen je da se većina životnih problema može poistovetiti sa dobrom kuhinjom pa bez teškoća menja svoja politička uverenja, lakše nego gastronomski ukus. I tako od ubeđenog monarhiste preko noći postaje ubeđeni komunista. Ne preko noći, nego još pri predjelu sa svoje raskošne trpeze.
Gledano iz tog ugla, ključni momenat ovog romana je Oskarov strah da bi mogao da bude oslobođen krivice za ubistvo bolničarke i otpušten iz bolnice u kojoj se posle 1945. – u haosu sluđenog i moralno srozanog društva – jedino osećao sigurno. Jer novu nemačku stvarnost posle velikog poraza 1945. on nikako nije mogao da shvati i prihvati. On posle oslobođenja, baš kao i autor romana, prihvata razne poslove, radi kao kamenorezac, pa potom i ugledni džez-muzičar. NJegovi nastupi u jednom noćnom lokalu prilika su za groteskne opise nemačkog društva. Posetiocima se ovde servira “jedan običan, najobičniji, poljsko-baštensko-kuhinjski luk” koji oni na licu mesta seckaju da bi im sok iz luka iznudio “ono što im svet i svo zlo ovoga sveta nisu mogli iznuditi – najobičniju okruglu ljudsku suzu”. Mehanizam koji nudi osoblje bara treba da pomogne tamo gde je otkazala ljudskost.
Za razliku od društva koje ne pokazuje znake tuge, Oskar, čiji je životni put takođe oivičen krivicama i zločinima i koji je “imao dovoljno razloga da plače”, sačuvao je sposobnost da se kritički i diferenciranije odnosi prema prošlosti. Prisećajući se familije i životnih saputnika, svih onih koji su bili “vredni oplakivanja” za Oskara se kaže da “je spadao među ono malo srećnika koji su dolazili do suza i bez luka”.
Đorđe Randelj
MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
Manifest jednog puža
* Gras nikad nije krio da je do sloma Trećeg Rajha verovao u ciljeve Hitlerjugenda, no nakon rata prihvatio je sopstvenu krivicu za prošlost i bio ogorčen što drugi Nemci nisu bili spremni za teret svog dela krivice
* “Limeni doboš“ je brzo postao planetarni bestseler i bio prodat širom sveta u dva miliona primeraka, od čega 800.000 čak u SAD, a 40 hiljada u obe Nemačke
* Svom rodnom gradu Dancigu (danas Gdanjsk u Poljskoj), koji je Hitleru bio povod za početak Drugog svetskog rata, posvetio je u tematskoj trilogiji pored “Limenog doboša” romane “Mačka i miš” i “Pseće godine”
* Aktivno je 1969. učestvovao u predizbornoj kampanji Vilija Branta, pišući vatrene i nadahnute govore za jednog od najpopularnijih kancelara u nemačkoj istoriji
* Knjiga “Iz dnevnika jednog puža”, nastala tokom putovanja sa Brantom, zahvaljujući filozofiji glavnog junaka Hermana Otoa, pasioniranog kolekcionara puževa, proglašena je manifestom Socijaldemokratske partije
* Za razliku od gotovo kompletnog nemačkog političkog i javnog establišmenta, žestoko je kritikovao ujedinjenje Nemačke, smatrajući ga “užasnim oblikom kolonizacije istočnog dela, koji je prošao genezu od Hitlera do Staljina i nikad nije imao iskustva sa demokratijom”
* Pored opsesivnog bavljenja nemačkom istorijom, omiljene teme Grasove proze su ekologija, feminizam i umetnost kuvanja
* Iz dva braka, sa Anom Margaretom Švarc i Utom Gruner, ima šestoro dece, ali zvanično priznaje još dvoje naslednika
M. Lazović
ZAŠTO ŠLENDORF NIJE ROMAN FILMSKI ISPRIČAO DO KRAJA
Kamera na metar i 23
Od izlaska romana “Limeni doboš“, koji je Grasu doneo svetsku slavu, do filma proteklo je punih 20 godina. Isprva, u nemačkoj obezličenoj kinematografiji šezdesetih teško da je bilo ikoga ko bi se latio ekranizacije poznatog romana. Sedamdesetih, pojavom “novog nemačkog filma”, generacije mlađih autora, koji su, uz novu esteteku, jasno zauzeli i angažovan, kritički stav spram istorije i aktuelne stvarnosti, Gras je počeo dobijati brojne ponude za adaptiranje “Limenog doboša”. Konačno, dovoljno zadovoljan ponuđenim, pisac je prihvatio projekat reditelja Folkera Šlendorfa i producenta Anatola Daumana. I, nije pogrešio.
Sam Gras je sarađivao na pisanju scenarija. Međutim, mnoge nove ideje u filmsku verziju je uneo glavni scenarista Žan-Klod Karije (poznat po saradnji sa Luisom Bunjuelom), koji je u filmu “Limeni doboš“ dao ličnu, nadrealitičku perspektivu. Sudeći po uspehu ovog ostvarenja i kod kritike i kod široke međunarodne publike, što je potvrđeno “Oskarom” za najbolji film sa neengleskog govornog područja i “Zlatnom palmom” u Kanu (ravnopravno sa Kopolinom “Apokalipsom, sada”), Šlendorf je sa svojim saradnicima (direktor fotografije: Igor Luter) izvanredno uradio posao, načinivši od poznatog romana i slavan film. Šlendorfov gotovo holivudski, visokouglancani stil i tradicionalni način filmske naracije, a u skladu s političkim radikalizmom koji je reditelj delio sa svojim ispisnicima “novog nemačkog filma” (Fasbinder, Hercog, Venders,...) učinio da film lakše prihvati i bioskopska publika.
Kritika je zabeležila kako je “Limeni doboš“ (1979) izuzetan primer Šlendorfovog rediteljskog stila, kao “visokoliterarna, vizuelno i tehnički briljantna adaptacija Grasovog romana, alegorije o dečaku koji je prestao da raste u vreme dolaska nacista na vlast”.
Dobar deo filma je kadriran iz visine dečjeg, Oskarovog pogleda. Oskara je igrao Dejvid Benet i svi se slažu da je njegova gluma odista izuzetna. Šlendorf je od samog početka odbacio ideju da Oskara igra patuljak, a i Gras je smatrao da ne bi bilo dobro angažovati kepeca za glavni lik. Izbor je pao otuda pao na 12-godišnjeg sina glumca Hajnca Beneta, čije je lice delovalo mnogo zrelije od dečačkog tela. Međutim, ispostavilo se da dečak koji je tako prirodno doneo traženi lik ne može tako da odigra odraslog Oskara u posleratnoj Nemačkoj, što je Šlendorfa primoralo da odustane od prvobitnog plana da priču romana isprati do samog kraja.
Gras nije krio zadovoljstvo uspešnim transferom njegove knjige na film, koji mu je omogućio užitak u obnovljenoj, svakako, još većoj popularnosti. Jer, u istoriji filma više je loših adaptacija velike literature nego uspešnih.
V. Crnjanski
Post je objavljen 27.09.2004. u 16:05 sati.