Otuđeni životi
Jelena NOVAKOVIĆ 26.09.2004, 18:57:33
Da bi se shvatio pravi smisao romana "Mučnina" potrebno je imati u vidu egzistencijalističku filozofiju koju Sartr u njemu izražava, težeći da uhvati ljudsku stvarnost u samom njenom postojanju. U prvom planu je određeno shvatanje čoveka i sveta za koje su vezane i njegove glavne teme. Sartr odbacuje sve ono što je ranije davalo neki smisao čovekovom postojanju. Ono samo po sebi nema nikakvog smisla, ne postoji bog, ne postoji ljudska priroda. Postoje samo ljudi koji moraju sami da osmisle svoj život.
Ova ateistička filozofija ujedno je i jedan novi humanizam koji u središte pažnje stavlja čoveka kao jedinog tvorca svoje sudbine. Pošto ne može da se osloni ni na ljudsku prirodu ni na boga, čovek sam sebe stvara suočavajući se sa svetom. On je, dakle, slobodan. Ne postoje apsolutne moralne vrednosti koje su unapred i jednom zauvek određene od neke nadljudske sile, boga ili ljudske prirode. Moral se sastoji u ostvarivanju slobode i prihvatanju odgovornosti, u izboru i delanju, dakle i on se određuje na relaciji čovek-svet, a iskustvo sa apsurdom samo je nužna etapa na tome putu.
Sloboda nije neka neodređena moć, nego dolazi do izražaja u određenoj situaciji, kao što ni svest nije neki apstraktni sadržaj, nego je uvek usmerena nekom predmetu, uvek je svest o nečemu. Mi smo uvek u situaciji, odnosno primorani smo da se opredelimo, da izvršimo izbor za koji snosimo odgovornost. I odbijanje izbora isto tako je izbor i ne oslobađa nas odgovornosti.
Ovaj aktivistički odnos prema svetu dolazi do izražaja i u shvatanju književnosti, koja po Sartrovom mišljenju treba da bude angažovana. O tome on govori u tekstovima "Angažovana književnost" i "Šta je to književnost?", pledirajući za jednu literaturu koja bi izmirila "metafizički apsolut i relativnost istorijske datosti". "Sve što je napisano ima neki smisao, čak i kad je taj smisao veoma daleko od onog koji je autor zamislio da mu da. Za nas, stvarno, pisac nije ni Vestalka, ni Arijel: on je 'saučesnik', ma šta radio, obeležen je, kompromitovan, ma koliko se vešto krio", kaže Sartr. Ma šta činio, pisac ne može da izbegne odgovornost i stoga ne sme ni da pobegne izvan stvarnosti, ni da se potčini istorijskoj nužnosti, nego treba da se angažuje za određenu stvar. Pisanje ne "pokazuje" svet, nego ga "menja".
Ovo shvatanje Sartr izražava i samom romanesknom tehnikom koju primenjuje u "Mučnini", kao i u drugim romanima, a koja stavlja u središte situaciju: "Pošto smo u situaciji, jedini romani koje možemo pisati jesu romani situacije, bez unutrašnjeg pripovedača i bez sveznajućih svedoka; ukratko, bilo je potrebno, ako smo hteli da pokažemo naše doba, da pređemo sa njutnovske mehanike na generalizovanu relativnost", kaže on. To nas upućuje na Malroa koji je u mnogim stvarima Sartrov preteča i koji razlikuje dva načela u građenju romana: načelo koje stavlja u središte likove, a situacija se stvara oko tih likova i služi da pokaže njihov karakter, kao što je slučaj u Balzakovim i drugim romanima 19. veka, i načelo koje stavlja u središte situaciju, u čijoj su funkciji i likovi, pa je svejedno da li imaju ili nemaju tradicionalnu psihološku gustinu.
Svaki romaneskni postupak vezuje se za određenu metafiziku, smatra Sartr koji, kao i Malro, usvaja ovo drugo načelo, izražavajući i na taj način svoj odnos prema čoveku i svetu: čovek više nije skup tajni koje treba dokučiti, on je zbir svih svojih postupaka, on se određuje onim što čini u nekoj situaciji. Situacija mu omogućava da se suoči sa svetom i da kroz to suočenje odredi svoj položaj u njemu, pa stoga u književnom delu koje to iskustvo prikazuje i treba da bude u prvom planu.
U romanu "Mučnina" situacija glavnog junaka Rokantena je situacija samoće i dokolice koja njegovu pažnju usmerava ka prostoj činjenici postojanja, ka njegovom prisustvu u svetu. Kroz suočenje sa tim svetom, koji mu se ukazuje u svoj goloj egzistenciji, lišen svih onih omota koji mu daju lažni sjaj, otkriva se, s jedne strane, njegova apsurdnost, a s druge strane, apsurdnost Rokantenovog i uopšte ljudskog života i njegova otuđenost u odnosu na svet i druge ljude. "Mučnina" prikazuje prvu fazu u Sartrovom filozofskom kretanju, oslobađanje od okova konvencionalnog u koje ljudi beže da bi izbegli odgovornost, i otkriće apsurda koje podstiče čoveka da sam nađe smisao svoga života.
Sartra, kao ni Malroa, estetičko rešenje ne može da zadovolji zato što je to individualističko rešenje. Usamljeni zatočenik jednog neautentičnog života, Rokanten ne može, ali se mnogo i ne trudi, da uspostavi kontakt sa drugima, kao što pokazuje i njegov odnos prema ženi koju je voleo: između njih kao da se uvek umeće neki zid i oni ostaju svako u svojoj samoći. Drugi Sartrovi junaci pokušaće da razbiju ljušturu svoje pojedinačne svesti i da se ostvare kroz konkretnu akciju, koja će u romanu "Putevi slobode" ili drami "Prljave ruke" dobiti i jedno kolektivno obeležje.
Antiromani
UKAZUJUĆI u "Mučnini" na nesklad između romana i života, Sartr daje svoj doprinos osporavanjima ovog književnog žanra da bi, u predgovoru za roman N. Sarot "Portret nepoznatog", uveo pojam "antiromana": "Antiromani zadržavaju spoljni izgled i konture romana; to su dela mašte koja nam predstavljaju fiktivne ličnosti i pričaju nam njihovu istoriju. Ali, samo da bi nas većma obmanula: radi se o tome da se roman pobije samim sobom, da se pred našim očima uništi dok se čini da se gradi, da se napiše roman o romanu koji se ne stvara, koji se ne može stvoriti, da se stvori fikcija koja bi prema velikim delima Dostojevskog i Meredita bila ono što je prema Rembrantovim i Rubensovim slikama bilo ono Miroovo platno sa naslovom "Ubistvo slikarstva".
Post je objavljen 27.09.2004. u 15:53 sati.