Ne da mi se raditi ništa smisleno, ne da mi se pisati išta smisleno, ne da mi se... Zanimljivo je da sam pao na toliko niske grane da mi se lupanje glavom u zid čini zabavnim.
Dobro. Probudi se... ljudi ne žele slušati tvoje slinavo cendranje. Što da smislim za temu ovaj put?
Muči me ta posvemašnja letargija. Imam toliko predivnih ideja u glavi, samo se razmnožavaju, ali... nemam volje da pokrenem moje prste i napišem to. Profa iz hrvatskog me zamolila da joj dam nešto od svoje umjetnosti za Gjalski, a ja joj nisam htio dati jer sam znao da će... kao i obično... izmasakrirati to i pretvoriti u nešto meni mrsko. "Ovaj tu pasus ti nije dobar, baci ga van, ovo tu malo skrati, promjeni ime... ma zapravo miči sve. Osim naslova, naslov mi se sviđa."
Posve besmisleno. Pa zašto da joj onda dajem moje radove. Ionako joj se ne sviđaju, samo treba nekaj poslati. Fuj.
Mrzite licemjere? E, pa onda mrzite i mene. Ja sam licemjer extraordinaire. Svima uporno tvrdim da je altruizam sranje, te da su idealisti isto bagra, a zapravo sam primjerak obojega i ne mogu se toga riješiti. Pomažem ljudima iz čiste dobre volje, a istovremeno propagiram stav svaki čovjek za sebe i tvrdim da je to jedina dobra čovjekova osobina. Mrzim suprotnosti u sebi. Poništavaju se. I onda ostajem prokleto prazan, kao sad. Fuj.
Ne da mi se ništa slušati.
Kierlan Darkskye,
Hypocrite
Post je objavljen 25.09.2004. u 17:50 sati.