Stvarno je jebeno bez žene. Evo nema je tri dana i spizdija san se totalno. A di počinje priča.
Dunkve, moja je draga mama dobila, prilikom kupnje nekih pizdarija, trodevno, nagradno putovanje u Istru, za dvije osobe. Kako se mome ocu baš nije dalo putovati, moja se najdraža supruga ponudila svojoj svekrvi kako suputnik. I tako su njih dvi otišle u điradu.
E sad, prvo su mi se dica oma uvalila u postelju tako da već dvi večeri spavam na samom rubu kreveta s tendencijom pada na pod. Mlađa me je izbubala nogama ka balun. Ujutro se triba probudit prije 7 uri, gospe moja pokore i stariju spremit za skulu. E… onda se digne mlađa i pišit ću kakit ću.
Zatim trčim na posal, do tri ure san u pogonu i natrag doma. Noga mi nateče ka prikuvana hrenovka. Opalim po obidu, terapija ledom za nogu i ajmo domaći rad starija, domaći rad mlađa. Nakon toga me tiraju da idemo vani jer da im je doma dosadno. Ajmo… taman mi se noga malo smiri, idemo gibanje.
I kad se vratimo doma i kad pomislim da je sve gotovo, e sad bi da im upalim kompjutere, dignem mrežu, da bi one igrale neke igrice jedna protiv druge.
Jeba ga led, prođe mi dan, ne okrenem se. Umoran san ka pas. Di li je moja hanuma, pas mater i nagradnim putovanjima. Ma… drago mi je radi nje da je malo otišla, ali brate mene je satralo.
Evo vidim da je Borut proša kroz Split, propala je marenda ili večera ili mogla je bit polusatna sjedeljka uz kavu sa splitskim blogerima. Dunkve, zaključak te epizode nije ona poznata stara narodna – malo nas je al smo hrabri – već izvedenica – malo nas je al smo zakurac…
Zdravi i veseli vi meni bili i nadam se da ću ubrzo opet biti u prilici napisat koju besidu i pročitat ča vi balite jerbo se moja hanuma večeras vraća.
Ps.
E i to me toka… noćas, pitaj gospu u koju uru ić po Nju na autobusnu stanicu. Za svu ovu moju muku može se iskupiti jedino u skupoj, dugoj i podatnoj naturi :)
Post je objavljen 23.09.2004. u 20:06 sati.