Marketing
Lica 
Danas mi je ukomirani dan. Nisam niti nervozna niti ljuta, samo sam malo žalosna. Koji su razlozi? Ima ih više. Vozim se u autu i čujem da je danas kaskader preminuo. Dirne me to. čitala sam blog njegovog frenda i stvarno me dirnulo. Čitam danas opet i vidim komentare. Između ostalih komentara uvijek se nađe neki idiot, ma moram ga tako nazvati, koji ne nađe zashodno niti da se potpiše, ali komentira na najgluplji mogući način. Stvar je jasna, čovjeka više nema. Nije se to trebalo desiti. Bar bi mogao imati toliko suosjećanja pa da prešuti. Užas. Jesmo mi ljudi šljam.
Danas smo opet morali u Zagreb jer naša draga Yamahica DVD player ne vrti dual layer discove, pa smo je išli zamjeniti za Pioneera. Kupljeno je u HgSpotu i ovo sam bacila na newse pa evo i tu neka se zna kakvo mišljenje imam o toj firmi. Vjerojatno svi očekuju opet negativnu kritiku. Wrong. Koliko god svi srali po njima ja mogu samo reći sve pohvale. Objašnjenje? Nema frke. Jučer sam sa dragim bila po 1000 put u dotičnoj firmi , kupovali smo reciver i DVD player. Odlučili smo se za Yamahu. Gospodina koji je radio upitali smo da li dotični model vrti sve snimane medije na kaj je on rekao da i ljubazno nam savjetovao noviji model po nešto nižoj cijeni + vrti i divixe. Nisu nam divixi uopće bitni, ali već ako ima super. Sretni i zadovoljni došli smo s robom doma dragi sve posložio i nakon par minuta shvati da ne vrti dual layer discove. Nastaje razočarenje i nervoza. Napiše mail. Pošto nismo iz ZG ujutro smo se probudili nije bilo još odgovora nazovemo telefonom i dogovorimo da nema frke neka dođemo i uređaj će nam biti zamjenjen. Da napomenem, Yamaha je potpuno ispravna i sve ostalo vrti. Došli smo u Zagreb i apsolutno svi su bili dobronamjerni i izrazito ljubazni. Gospodin kojem nažalost nisam zapamtila ime imao je toliko volje i živaca da je donesao par playera tako da na licu mjesta isprobamo i vidimo koji će nas zadovoljiti. Svaka čast. Nakon toga smo išli na kat obavili s dečkima papire i dobili novi uređaj koji vrti sve. Ovo nije prvi slučaj da smo nabasali da su susretljivi. Da napomenem samo još par slučaja. Kada sam kupovala MMC karticu platila sam Kingmax uzela račun i išla na izdavanje robe. Nakon par minuta došao je frajer i rekao da mu je žao da tih više nemaju, makar piše da imaju, ali da mi mogu ponuditi jeftiniju i vratiti razliku u cijeni ili da će mi vrartiti svu lovu. Vratili su mi lovu bez frke. Ima još takvih stvari. Jesam se raspisala. Uglavnom ja sam zadovoljna i nisu oni baš tako grozni, mislim da je više stvar u nama ljudima. Ja ne kažem da se nekada ne zabune, ali mislim da nije zlonamjerno. Svi moji koji radimo i griješimo to je normalno i ljudski. Frka je u tome kaj reagiramo na najgori mogući način, derača, ljutnja. Umjesto da dođemo i kažemo u čemu je frka i smatram da će ioni tada drukčije gledati na situaciju. Oni su samo ljudi kao i svi mi.
Ostajem vjerna HgSpotu :-)).
Vozim se tako po Zagrebu i gledam ljude. Gledam lica. Svi su tužni. Svi su zamišljeni. Od 100 lica niti jedan smiješak. Žalosno. Kaj se tim ljudima mota po glavi? Koliko problema imaju? Koliko sretnih trenutaka? Stanemo na semaforu i pogledam starijeg čovjeka zbunjenog lica, iscrpljenog i umornog. Baulja. Nosi u ruci ručnik i nekakvu torbu. Čini mi se da mu je i to naporno nositi i da bi najradije stao, legao na pločnik i odmorio se. Već se nama upalilo zeleno deda nije skontao. Naglo se uplašio trube automobila. Nitko više nema niti trunke strpljenja, pa da pričeka da deda mirno prođe cestu, jer ne može brže. Umoran je. Umoran od života. Vračajući se doma i prolazeći kroz jedno selo ugledamo čovjeka srednje dobi. Opet čudan izraz lica. Bolestan. Mentalno bolestan. Stoji uz rub ceste. U ruci drži balon. Žuti balon. Gleda ga, vrti ga i smije mu se. Sretan je jer ima balon. Prvi čovjek kojega sam danas vidjela nasmijanog i sretnog. Veselio se balonu. A veselio se zato jer je nažalost, mentalno retardiran. Jebote kaj danas možeš biti sretan samo ako si zreo za ludaru ili neku drugu instituciju sličnog tipa ????? Tako nam malo treba da budemo sretni, a nismo niti svjesni toga. Dirnulo me to. Zato sam i žalosna. Čini mi se da ni sama nisam dovoljno sretna, a trebala bi biti. Svi mi bi trebali biti sretni, lako je to reći. Opet sve je u našoj glavi, a glava je neposlušna. Sjetim se svojih školskih dana, kada me nastavnik pitao : dobro di ti je glava? Uvijek bi odgovarala u torbi. Zbunjeno bi me pogledao i rekao mi neka je izvadim iz torbe. Izvadila bi je ja iz torbe, samo problem je kaj ne znam di mi je torba.
Post je objavljen 21.09.2004. u 19:56 sati.