Dragi dnevniče!
Nisan se ja tebi odavno javila, al' znaš kako je. Niman vrimena ni za sebe, a kamoli za tebe (nemaš ti pojma šta ti je studentski život, znaš!).
E, pa kako te odavno nisan podragala, rekoh iden sad. Dragoga mi nima, jopet nešto drnda po wirelessu pa san sad lipo sama sa sobon na miru.
(Ovo ti je meni, u biti, dosadno i ne znan kud ću sa sobon, pa san se tebe sitila, al' nemoj mi se odmar jidit!
Jidiš se? A jebemu one kruške i jabuke, da mu jeben, pa koji je vrag to u tebe uliza, ha? Pa nisi se ni ti mene nešto puno sitija, a? To se ne računa, eli? Lipo, lipo...)
E, di san stala? Cilu si me smanta!
Ma, kako si ti prava lipa papirušina koja sluša sad ću ja tebi reć ča se meni dogodilo.
Prvo i najvažnije, krepa mi je mobitel ima par dani. Ne znan nikome broj i ne moren se nikomen ni javit. A još ko zna i ko se na mene jidi ča ne odgovaran na poruke, a ja bidna ionako san cila nikakva poradi tega. E, al' nima veze, sutra gren po novi mob pa ću se i ja moć falit s ludilo telifunon i slikavat se na svakon kanutnu da drugi vididu kako iman mob s kameron, e!
Drugo, zalutala mi crna bičva u mašinu sa svitlon robon i sad ne znan oću li plakat il' sve zajitat u kantu (a mogla bih oboje, a?).
Treće, tresla san pokrivač o' dvosjeda kroz prozor i itnila daljinski sa sedmoga kata. Dobro nisan žensku ubila; proša joj je par centi o' glave. A nećeš virovat, išla ja po daljinski doli ga tražit na ulicu i našla i baterije i njega, samo san poklopac negdi posijala. Al' i tako derutan i razbiven, radi ka velik (vi'š šta ti je srića).
E, i najvažnije, danas san bidna cili dan pročučala ispri telifuna (fiksnoga, jel'te). Ne, ne od jada oće li me se kogod sitit nazvat na taj (ma šta mi ne viruješ? kad ti kažen da je tako bilo!) vengo san ti bila jocker prijatelj u Milijunašu. E, pa me probudili jutros u deset (a znaš kako to meni teško pada) da se ne mičen iz kuće i da ne laprdan na telifun jerbo ko zna kad će me zvat. I tako san ti bidna cili dan umirala u stanu, jila stari kruv, ma nisan ni na kavu pošla u onu moju birtiju! A najteže mi je palo ča cili dan nisan mogla mlit (a još ni mobitel niman, jadna ti san), a nisan smila ni poć na net malo prošarat po blogu. Na kraju me niko nije zva i bezveze san mučala cili dan. Ko ćuk sama, zamisli. Šmrc!
I tako... Jad jadni... zato san se i tebe odmar sitila (jopet se jidiš? a jeeeeeeeeee si neki! ma mislin stvarno!).
A gren ča... šta ću sad... kad mi ni kavu ne'š skuvat.
Aj bog!
Post je objavljen 21.09.2004. u 01:02 sati.