Marketing
Fight 
Nastavljam u revijalnom tonu od jučer. Svaki dio tijela me boli. Svaka vlas na glavi me rastura. Nastavili smo sa ogradom danas, ja sam i drugu ruku pofarbala. Između ostaloga pofarbala sam si i nokte u zeleno. Nije frka kaj sam si ja nokte pofarbala, nego i ispod noktiju, mislim stvarno izgleda super. Prste, ruke, noge, na kraju sam se sva zasrala. Lijepo sam sjela na poklopac od sadolina. Obavili smo i izgleda super. Baš mi se sviđa, samo sada mi je pala još jedna zamisao, tako da mačak mora izmisliti kako će mi to napraviti, a odmah ćemo i ogradu produžiti. Već kada se radi da to obavimo kako sam si zamislila. Sutra opet u nabavu i na posao. Ako budem sposobna hodati.
Ujutro sam se živa usrala. No, ne doslovno. Ono da nebi netko pomislio prvo piša po sebi, pa se sada još i zasrala. Netko hoda po krovu. O mamicu ti, koji jarac. Fora je u tome da se na naš krov nije samo tako popeti, a imamo i kameru koja bilježi svaki pokret u stubištu iz kojega se može uz puno frke popeti na krov. Netko hoda. Ni pet ni šest, probudim mačka, uzmem najveći nož i ko ninja izjurim na terasu da pogledam tko hoda, prije nego se spusti na terasu. Frajer iz održavanja zgrada. Onaj shit koji svaki mjesec plačamo , a ništa ne rade. Kao došli oni pogledati dimnjake. Dobro samo vi gledajte. Mislim si kaj nebi bilo normalno da su nas prije upozorili tj. obavjestili da će to raditi? Kaj bi bilo da sam ja uzela pumpericu i mrdaljez i udri po njemu? Ili beztrzajni top? Cool. Imala bi real Doom 3. Posljedice bi bile veće, tako da ništa od toga. Nebi mi baš bilo ugodno godine i godine prosjediti u nekom kavezu. Pukla sam.
Došla danas malena iz škole i odmah nam je dala do znanja da se počupala s jednom iz razreda. Ništa više nije trebala reći, znala sam da sam pozvana u školu na skupni razgovor. Jebote kaj me to uzrujalo, moš misliti. Najbolje da bi trebala pustiti da je ova čupa i provocira. Naravno da pred njom ne reagiram na način da je to OK, samo je pitam kaj je bilo i kažem neka ignorira malu drugi puta. Njihova učiteljica se baš počela preseravati u zadnje vrijeme, nema kaj u životu, pa se ispucava na klincima. Ne uzrujavam se zbog toga, to su normalne dječje stvari. Sreća je u tome da je malena iskrena, pa uvijek sve bez frke kaže.
Čitam komentar danas na blogu vezano uz Ponga. Ja Andreju kužim u potpunosti, ali i dalje ja ću si kupiti Ponga. Iz razloga jer si takvoga psa želim, mali je , ne pušta dlaku, kaj je meni izuzetno važno. Do sada sam kojekakve životinje udomila, od mačaka, ptica i sl. Sjetim se i napuštenih pa im kupim hrane. Ne osjećam se krivom zbog Ponga. Ima puno pasa, koje bi trebalo udomiti bez daljnjeg, ali kako sam rekla, ljudi su gladni, bolesni, beskućnici. Sve nas to pogađa i kada vidimo nešto takvoga nije nam svejedno, ali koliko smo puta stvarno spremni pomoći? Kaj radimo po tom pitanju? Konkretno ja, radim malo. Kada vidim prosjaka, uvijek mu dam nešto para. Robu ili nešto namještaja isto dajem onome kome treba. Bolesnome pripomognem. Isto je i sa životinjama. Ova je tema za ogromnu raspravu i uvijek ima stvari po kojima bi se kačili ili slagali. Generalno gledano sve je to veliko sranje i nikada neće biti tako da nam je svima dobro. Žalosno, ali istinito. Pongo će usrećiti moju familiju, a mi ćemo mu to višestruko vratiti. Neće zauvijek biti odvojen od svoje mame, dogovorila sam se sa gospođom da slobodno dođemo s Pongom u posjetu njoj i njezinim pesekima.
Post je objavljen 14.09.2004. u 20:56 sati.