A da ne bi bilo samo o Jezeru i o plivackim naporima, pozurili mi u Kibuc Afikim, gdje je sve bilo spremno za gradeladu (osim vatre na cije paljenje je otislo dragocijeno vrijeme). Krenulo je s kratkim i tankim, ali paprenim kobasicama koje su trebale samo vidjeti vatru i vec ih se je moglo jesti. Cevapcici su bili takodjer izvrsni, ali kada su se pocela skidati pileca krilca morao sam trazit objasnjenje. Dala mi ga je Saron, jer njezin otac priprema poseban toc od sedam zacina u kojemu krilca moraju odlezati citavu noc. Zatim su krenili raznjici na koje ne treba trositi rijeci, jer to je klasika. Na kraju ostalo je jos dovoljno zeravice da se pripeme stejkovi, koje ja ne znam jesti, jer ne podnosim ako su krvavi. Nakon svega toga izobilja na kraj pameti mi nije bilo posegnuti za slasticama ili crnom kavom. Cuvao sam okus probranoga i dobro spravljenoga mesa pod jezikom i medju zubima, kao ono Drvenicki studenti na kontinentu kada bi netko stigao s friskom komarcom.
Post je objavljen 13.09.2004. u 23:13 sati.