ANATOL FRANS, NAJVEĆI SATIRIČAR NOVOG FRANCUSKOG ROMANA
Veliko delo malog bibliotekarevog sinaBio je sin malog pariškog knjižara i ta činjenica, kao i kasniji skoro dvadesetogodišnji položaj bibliotekara francuskog Senata, borhesovski dakle, ključno su odredili njegov pogled na svet i skalu životnih vrednosti. A to su uvek bili pravi kult umetnosti, nauke i najviše književnosti
Naš veliki pripovedač Simo Matavulj ostavio nam je krajem pretprošlog veka, a u svojoj umnogome nezaobilaznoj autobiografiji „Bilješke jednog pisca“, i jednu zanimljivu belešku o svojim pariškim danima, gde je 1882. godine o državnom trošku obilazio elitne restorane i salone i udvarao se slobodoumnim Francuskinjama. Tamo ga je najviše nerviralo što je devojačku pažnju odvlačio „jedan gospodin od trideset i koje godine, lica nalik na krušku, keseraste bradice, očiju malko buljavih, a čela prostrana. Domaćin mi ga bješe prikazao: Monsieur France, a to ime mi u to doba ništa ne kaza“.
„Najposle i ja svratih sluh na besjeđenje g. Fransa, koji je za vrijeme cele večere gotovo jedini zabavljao društvo, i, što je neobičnije, vrlo pažljivo slušan bio. Koliko se sjećam, pretresao je ondašnje političke događaje u Francuskoj. Govorio je kratkim rečenicama, koje je često dopunjavao umjerenom, ali punom izraza gestikulacijom, kako samo Francuzi umiju. Da me je predmet zanimao, doista bih i ja potpuno podlegao čaru njegove duhovitosti i besjedničkog dara; onako sam samo mogao konstatovati koliko su mu u vlasti svi oko njega; sva igra njegova lica ogledala se na drugim licima, svaki njegov osmijeh i namrštaj, istoga trena ponavljao se na ostalim!… Žene su ga pile očima, kao što kažu Primorci, osobito jedna prema njemu, plava, jedra, koja je imala slovensko lice.Kad ugrabih trenutak općeg razgovora, zapitah najbližeg gospodina do sebe, šta je po zanatu gospodin govornik, a on mi odgovori da je to Anatol Frans, poznati književnik velikog dara. Kao što prije rekoh, meni je to ime bilo nepoznato, a mislim da u ono vrijeme ne bješe bog zna kako čuveno ni po Francuskoj; danas je Frans akademik, slavan i omiljen preko međa svoje otadžbine, jer su njegove priče remek-djela sušte francuske duhovitosti i ironije. Proslaviše ga najviše pripovijetke: Le Lys Rouge; Le Crime de Silvestre Bonard; Les Opinions de Jerome Coignard; Thais; La Rotisserie de la reine Pedealjue, pored stotine drugih. – Od susjeda doznadoh da ona plavuša prema Fransu bješe njegova gospođa…“
Francuski nobelovac Anatol Frans rođen je u Parizu 1844. godine kao Anatol Tibo. Bio je sin malog pariškog knjižara i ta činjenica, kao i kasniji skoro dvadesetogodišnji položaj bibliotekara francuskog Senata, borhesovski dakle, ključno su odredili njegov pogled na svet i skalu životnih vrednosti. A to su uvek bili pravi kult umetnosti, nauke i najviše književnosti. Kao kod mnogih francuskih stvaralaca od Ipolita Tena do Žan Pol Sartra. „Ja sam rastao u u bogatoj građanskoj porodici u Parizu, okružen knjigama, na korak od Luvra, dva koraka od Opere, tri koraka od Panteona. Moja polazna tačka je dakle sa vrha solitera i nikad me ne možete stići vi koji startujete iz solitera“, pisao je Sartr u autobiografiji koja se, dakako, zvala – „Reči“. I imala samo dva poglavlja: „O čitanju“ i „O pisanju“. I krenuvši sa vrha solitera, ili sa samog Ajfelovog tornja, Frans je i u godini u koju pada Matavuljevo svedočenje već etabliran kao veliki arbitar francuskog realizma na pragu novog doba. NJegova slava počela je rano, njemu je samo Nobelova nagrada stigla kasno, čekao je na nju više od 40 godina, ako se složimo da ju je već sa „Silvestrom Bonarom“, romanom o jednom filologu zaokupljenom knjigama, zaslužio. A baš tim ranim delima prepunim ne samo skepticizma nego i toplog humanizma, kao i knjigama iz detinjstva („Zlatne pesme“, „Knjiga mog prijatelja“, „Mali Pjer“, „Procvat života“) najviše je osvojio čitalačku naklonost, dok je još trajao i odjekivao onaj njegov jedinstveni, autentični glas koji će se kasnije sliti u horsko pevanje netalentovanih boraca, kakve obično na pokretnoj traci štancuje angažovana, politička literatura. To horsko, jednoglasno, unisono, koje se kasnije zove „književni pravac“, i iz sasvim nepoznatih i neobjašnjivih razloga u književnoj istoriji – uvažava. A zašto treba uvažavati formacije pisaca, književne odrede, čete, bataljone, okupljene oko jedne ideje – sam Bog će znati.
Tih tema je u Francuskoj na prelazu vekova bilo napretek, i Pariz je u tome prednjačio baš kao i sto godina ranije, za prve buržoaske krvave revolucije. Novo doba, naučni i tehnički progres, burno i bolno odvajanje crkve od države u najkatoličkijoj zemlji na svetu, a pogotovo pravi holivudski odjek takozvane Drajfusove afere nisu dozvoljavali da se ostane po strani – onako divno jedinstven i autentičan – nijednom stvaraocu koji je i malo mario za svoju književnu sudbinu. Ta Drajfusova afera, jedan izmišljeni zločin jednog nepoznatog kapetana francuske vojske jevrejskog porekla i njegova nepravedna osuda pokrenuli su, kako se tada pisalo, „ceo jedan svet ideja, strasti i interesa. Stranke, porodice, sama Francuska, podelile su se na dva tabora: revizioniste i antirevizioniste, drajfusovce i antidrajfusovce“: Među onima koji su braneći vojsku i ugled države zapravo branili i prikrivali jedan sudski zločin bili su i Burže, Lemetr i Moris Bares. A na strani onih koji su svom snagom svog duha, dara i književnog ugleda i autoriteta ustali protiv nacionalističkog i antisemitskog besa bili su Zola, Fras i Žores. Frans je tada, kako se u jednom trenutku činilo, bio na čelu francuske elite, a svi drugi, desničari i nacionalisti, kako se često pričinjava, bili su reakcionarni. Da bi onda 1914. godine, u predvečerje Velikog rata, najveće klanice u dotadašnjoj istoriji, neki desničari pozivali na razum, sveopšti mir, bratstvo i pacifizam, a predstavnik francuske elite Anatol Frans je baš sa proslave svog jubilarnog, 70. rođendana otišao u Vrhovnu komandu i tražio pušku da ode u rov, na prve borbene linije, i pokaže Švabama. Raspoređen je, kao trećepozivac, u centralu pošte u Parizu jer prosto nisu mogli da mu otmu oružje i uniformu, a on je još nedeljama i mesecima uveseljavao francusku javnost svojim neverovatnim govorima i mitinzima, pozivima na juriš pa i bukvalnim jurišima iz centra prestonice prema uvelim jesenjim poljima prigradskih pariskih kvartova. Samo što više nije bilo don Miguela Servantesa de Saavedre da o tome posvedoči, a Romen Rolan već dugo nije imao stomaka za takve šešeljijade Anatola Fransa, čoveka koji je još u mladosti za pseudonim uzeo ime svoje otadžbine pa se posle, logično, starao da to i opravda.
Tako da je, kao što to u literaturi često biva, i njegovo najvažnije, programsko delo „Savremena istorija“ počelo panoramom evropske misli i kulture, otprilike kao Manov „Čarobni breg“, samo što su se ovde Setembrini i Nafta zvali profesor Beržere i opat Lantenj, a ne Don Kihot i Sančo Pansa. Sve ovo, međutim, nije negativna kritika na adresu velikana francuske književnosti, nego samo još jedan dokaz da je Frans bio čovek svog vremena, možda samo preduboko uronjen u njega. A ko nije. I francuski književni velikan, za kojeg je na kraju i Matavulj znao.
Đorđe Randelj
Marginalije iz (književne) biografije
Anatol Frans je pseudonim Žaka Anatola Tiboa (1844-1924), sina pariskog knjižara. Stekao je klasično obrazovanje na Koleyu Stanslas, muškoj školi u Parizu i kratko je studirao na Ekol de Šart.
Oko dvadeset godina je bio u različitim službama, ali je uvek imao vremena za pisanje, pogotovo tokom perioda u kojem je bio pomoćni bibliotekar u Sentau od 1876. do 1890.
NJegov stil, uobličen po Volteru i Fenelonu, kao i njegov urbani skepticizam i prosvećeni hedonizam, nastavljaju tradiciju francuskog osamnaestog veka. Ovaj pogled na život, koji se pojavljuje u svim njegovim delima, posebno je izražen u zbirci aforizama “Epikurov vrt” (1895).
Frans je napisao nekoliko priča i novela pre nego što je postigao prvi veliki uspeh sa “Zločinom Silvestra Bonara” (1881). Ovaj roman je dobio nagradu Francuske akademije, čiji je Frans postao član 1896.
Godine 1885. objavio je “Knjigu moga prijatelja”, neku vrstu autobiografskog romana, koji je nastavio sa “Pjerom Nozijerom” (1899), “Malim Pjerom” (1918) i “Procvatom života” (1922).
Od 1888. do 1892. Frans je bio književni kritičar novina “Le Temps”. NJegovi prikazi, inspirisani skepticizmom Renana, ali visoko subjektivni, sakupljeni su u tri toma pod naslovom “Književni život” (1888-92). To je vreme kada se Frans oštro okreće protiv Zolinog naturalizma.
Jedan od njegovih omiljenih perioda bio je prelazak iz paganizma u hrišćanstvo. Godine 1889. pojavio se “Baltazar”, fantastična verzija jedne od priča o Maži i 1890. “Taida”, priča o preobraćenju aleksandrijske kurtizane tokom hrišćanske ere.
Frans je 1893. godine objavio svoj napojznatiji roman “Pečenjara kraljice Pedok”, živom slikom života u osamnaestom veku u Francuskoj. Centralna figura u ovom romanu, Abe Koanjar, kompleksan, ironičan i dopadljiv lik, ponovo se pojavljuje u “Mišljenjima Žeroma Koanjara” (1893) i u zbirci priča “Vrelo svete Klare” (1895). Tragičnom ljubavnom pričom “Crveni ljiljan” (1894), Frans se vratio savremenom subjektu i tokom narednih godina napisao je “Savremenu istoriju” (1896-1901).
Protestovao je zbog presude u slučaju Drajfus i razvio izvesne simpatije prema socijalizmu. Među njegova poslednja značajna dela spadaju „Biografija Jovanke Orleanke” (1908), “Bogovi su žedni” (1912) i “Pobuna anđela” (1914).
Sabrana dela Anatola Fransa objavljena su u dvadeset pet tomova između 1925. i 1935.
ZAŠTO BAŠ... ANATOL FRANS
Šveđani ne mogu zaboraviti dug koji, kao i ostatak civilizovanog sveta, ima prema francuskom narodu. Ranije smo u izobilju dobijali darove francuskog klasicizma kao zrele i prefinjene plodove antike. Bez njih, gde bismo bili? To je ono što se moramo zapitati danas. U naše vreme Anatol Frans je bio najmerodavniji predstavnik te civilizacije; on je poslednji od velikih klasika. Čak su ga zvali i poslednjim Evropljaninom. I zaista, u periodu u kojem šovinizam, zločinska i najgluplja od svih ideologija, želi da iskoristi ruševine velikog razaranja za građenje novih zidova da bi sprečila slobodnu intelektualnu razmenu među narodima, njegov jasan i divan glas se izdiže iznad drugih, opominjući ljude da shvate da su jedni drugima potrebni. Dosetljiv, briljantan, velikodušan, ovaj neustrašivi vitez je najbolji borac u uzvišenom i neprekidnom ratu koji je civilizacija objavila varvarizmu. On je maršal Francuske u slavnom dobu u kojem su Kornej i Rasin stvorili svoje heroje.
Danas, kada u ovoj germanskoj zemlji dodeljujemo svetsku književnu nagradu ovom galskom maestru, odanom slugi istine i lepote, nasledniku humanizma koji potiče od Rablea, Montenja, Voltera, Renana, mislimo na reči koje je jednom izgovorio u podnožju Renanove statue - u njima je sadržana sva njegova vera: “Polako, ali sigurno, čovečanstvo ostvaruje snove mudraca”.
Gospodine Anatole Frans - nasledili ste to divno oruđe, francuski jezik, jezik plemenite i klasične nacije, koji je dosledno čuvala čuvena akademija koju vi ukrašavate i koja ga i dalje čuva u zavidnoj čistoti. Imate to briljantno oruđe prodorne oštrine i u vašim rukama ono dostiže iskričavu lepotu. Vešto ste ga koristili da iskrojite chefs-d’oeuvre, vrlo francuske u stilu i istančanosti. Međutim, nije samo vaša umetnost ta koja nas očarava: poštujemo i vaš kreativni duh i privučeni smo velikodušnim, saosećajnim srcem koje otkrivaju uzvišene stranice vaših dela.
Iz govora E. A. Karlfelta, stalnog sekretara Švedske akademije,
10. decembra, 1921.
--------------------------------------------------------------------------------
LUIĐI PIRANDELO, OD SICILIJANSKOG ZAVIČAJNOG PISCA-FOLKLORISTE DO
PROSLAVLJENOG NOBELOVCA I OCA MODERNE DRAME
Inventar jada 20. veka
U sunčanom Palermu na sunčanoj Siciliji, najjužnijem ostrvu sunčane Italije, a potom i dve decenije u Rimu u samo nametnutom kućnom pritvoru sedeo je, pisao i stvarao jedan skromni i nesrećni profesor književnosti na Višoj devojačkoj učiteljskoj školi koji se odazivao na ime Luiđi Pirandelo
Četrdesetak vojvodstava, grofovija i ostalih država u malom svih oblika i društvenog uređenja u srcu Evrope ujedinilo se tek u drugoj polovini 19. veka u dve mlade ali i moćne države. Bili su to Nemačko carstvo i Kraljevina Italija u kojima su zaneseni nacionalisti, probuđeni i ohrabreni snagom i veličinom velikih prostora i još većih brojki sanjali megalomanske snove o budućnosti modernog sveta sa Nemačkom i Italijom u vodećim ulogama. U nemačkim gradovima to se i odranije zvalo “Šturm und drang” (vihor i nadiranje, period bujnosti i vrenja), a u sunčanoj Italiji se to još od 1840. zvalo “risorđimento”, pokret za zbacivanje austrijskog gospodstva i stvaranje ujedinjene i slobodne, takozvane “Nove Italije”, pokret lepog i zvučnog imena kao muzički (sa)stav “divertimento”, što je stručni, školski naziv za lak i prijatan muzički komad.
Pa je i to prošlo, gotovo neprimetno i gotovo odjednom, a sve u svemu mnogo brže nego što su savremenici i poznali, a naslednici potom poverovali. Industrijski mehanički lavovi su već uveliko i svud okolo jeli i mleli, a najslađe im meso bilo – ljudsko. Velike brojke već do kraja 19. veka više nisu oduševljavale nego su obespokojavale i to je sve u svemu ono što će obeležiti moderna vremena u velikim evropskim carstvima i nametnuti moralne krize, ideološke sumnje a pogotovo čovekovo otuđenje kao dominantne, umnogome i opsesivne teme 20. stoleća. U Italiji se to manifestovalo kao verizam na zalasku i osvit nesalomljivog i do dana današnjeg neiskorenjivog dekadentizma.
A u sunčanom Palermu na sunčanoj Siciliji, najjužnijem ostrvu sunčane Italije, a potom i dve decenije u Rimu u samonametnutom kućnom pritvoru sedeo je, pisao i stvarao jedan skromni i nesrećni profesor književnosti na Višoj devojačkoj učiteljskoj školi koji se odazivao na ime Luiđi Pirandelo (1867-1936). Unuk grčkog emigranta u Ligurniji i poslednje naslednice stare i propale sicilijanske patricijske porodice školovao se u Rimu i Bonu, gde je upoznao nemačku kulturu i filozofiju, da bi se bogato oženio krhkom i bolešljivom naslednicom. I tazbina mu je, dakako, brzo ekonomski propala a supruga teško obolela, što bi se u Crnu Goru reklo – “na umnu osnovu”. Nema sumnje da bi, ako bi ludilo zakonitih supruga bilo dovoljna kvalifikacija da se postane genijalan pisac, građanskom Evropom danas hodilo nekoliko desetina miliona nobelovaca, a i u Novom Sadu bi ih se našlo stotinak najmanje, ali ovu piščevu vezanost za lancima vezanu životnu saputnicu svi Pirandelovi biografi ipak, ko će ih znati zašto, ističu kao činjenicu od prvorazrednog značaja za njegovo delo. Kao da mu se i u životu, a potom i u delu, skupio sav jad 20. veka.
Pirandelo je na književnu scenu stupio stihovima slabije vrednosti, ali već prvim pripovedačkim pokušajima na Siciliji dostigao je slavu dotad neprikosnovenog Đovanija Verge, jer je neminovno na početku karijere situiran među lokalne, zavičajne, folklorne stvaraoce. I prvi njegov roman “Izopštena”, objavljen prve godine 20. veka, već pripoveda o ženi nepravedno optuženoj zbog preljube, ženi kojoj je greh bio oprošten tek kad ga je zaista počinila u vremenu dok je bila napuštena, izopštena i od svih prezrena. Dakle, glavni motiv je najdublje osećanje u sicilijanskim srcima – ljubomora, a pripovedačevo majstorstvo ima fudbalski rečeno idealne uslove za igru: na terenu sukoba između pojedinca i društvenih predrasuda, između prave, velike ljubavi i konvencionalnog morala. A ta formula je osnovni element i njegovog najboljeg romana “Pokojni Matija Paskal” (1904), koji je za potku imao i priču iz stvarnog života. Junak je bizarnom činovničkom zbrkom službeno proglašen mrtvim i on nikako ne može da “sahrani” staru egzistenciju, jer mu organizovano društvo, tj. državni aparat ne dopušta da poživi nov život i oženi se voljenom ženom, pa je jednostavno prisiljen da opstaje samo kao živi pokojnik, lišen društvenih obaveza i dužnosti. On još jedino može da posećuje “svoj” grob, a kad-tad će mu neminovno doći i dilema: da li je u pravu on ili svi oni ostali, kojih je mnogo, mnogo više?
Iste te teze o pluralitetu ljudske individualnosti i o relativnosti istine zastupa i roman “Jedan, nijedan i sto hiljada”, objavljen baš u Novom Sadu pre četiri decenije, kao i romani “Smena”, “NJen muž”, “Stari i mladi” i “Pazi, snima se”. Ovaj italijanski nobelovac u novim vrednovanjima u novom, 21. veku ostaje ipak najznačajniji kao pripovedač i dramski pisac.
U zamišljenom ciklusu “Priče za jednu godinu” od zamišljenih 365, Pirandelo je napisao i objavio 246 novela, koje su ga na svim stranama ubrojale u najveće pripovedače moderne evropske književnosti uz Čehova i Mopasana. Da li uopšte treba naglašavati vrednost njegova 44 dramska dela, a pogotovo uticaj ovog velikana modernog teatra na novatore novije svetske dramaturgije, a pogotovo dela koja su označila prekretnicu u pozorišnoj istoriji? Misli se na drame “Tako je (ako vam se tako čini)” (1917), “Šest lica traže pisca” (1921) i “Henrik Četvrti” (1921).
Đorđe Randelj
Gorki humor
U “Povjesti talijanske književnosti” direktor Instituta za znanost o književnosti Sveučilišta u Zagrebu, prof. dr. Frano Čale napisao je 1974. godine i ove redove:
“Utjecaj Pirandelova kazališta na evropsku i američku dramaturgiju našeg stoljeća bio je izvanredno velik i dubok. Možda nitko nije kao on otvorio novo obzorje umjetnosti modernog teatra. Lucidnom očitošću paradoksalne i apsurdne scenske radnje nijekao je ustaljena pozitivistička i građanska shvaćanja života kakva su se vidjela u naturalističkom kazalištu 19. stoleća. Potvrđujući rastakanje realizma karakteristično za evropsku književnost u tome prijelaznom razdoblju, Pirandelo je gorkim humorizmom rušio pouzdanje u mogućnost objektivna tumačenja društvenih suprotnosti, ljudskih drama, mučnih i grotesknih sudbina.”
Ostaje li vam, gospodo, još malo duše, srca i pameti?
Pišući ovo, ja zadovoljavam jednu svoju silnu potrebu, potrebu da se iskalim. Oslobođavam se svoje neosetljivosti što mi je donosi moj posao i u isti mah svetim se; svetim sebe i mnoge druge koji su kaogod i ja osuđeni da budu samo ruka koja okreće ručicu.
To je moralo da nastupi, i to je nastupilo.
Ranije, čovek je bio pesnik i svoja osećanja uzdizao je na stupanj božanstva i obožavao ih je. Zatim je ta osećanja odbacio kao nešto što je ne samo nepotrebno nego i štetno, te postao pametan i radan. Od gvožđa i čelika stao je sebi graditi nova božanstva i prometnuo se u njihovo roblje. Živela mašina koja mehanizuje život!
Ostaje li vam, gospodo, još malo duše, srca i pameti? Dajte, dajte to ovamo proždrljivim - mašinama koje čekaju! Videćete i osetićete kakve će sve proizvode prepune gluposti da dadu one. U onom svom poštenju da utolite njihovu glad, kakvu hranu možete crpsti iz sebe svakoga dana, svakoga časa, svakog minuta?
Pobedu je odnela glupost, kada je utrošena tolika umna moć, upotrebljen toliki rad da bi se stvorila ta čudovišta, koja je trebalo da ostanu naša oruđa, a ona su nam se, međutim, nametnula za gospodare.
Mašina je načinjena zato da se pokreće, da radi; njoj je potrebno da guta našu dušu, da proždire naš život. I kako da nam ih vrati, kada ih je stostruko smrvila i zdrobila? Evo kako: u delićima, u komadićima, koji svi imaju jedno obeležje, koji su glupi i jednaki, tako da bi čovek, kada bi ih slagao jednu na drugu, načinio piramidu koja bi doprla do zvezda. Do zvezda? Ah, ne! Čak ni do vrha kakvog telegrafskog stuba. Najmanji povetarac obori njih, te tisuće delića i komadića, i rasturi ispred nas, tako da ne znamo gde da spustimo nogu, kako da kročimo dalje. Eto, ti delići i ti komadići proizvodi su naše duše, našega života!
Šta da se radi? Ovde sam i služim svoju mašinicu, okrećem njenu ručicu da bi mogla da ždere. Ne slušam je dušom, nego samo rukom. Dušu koju ona guta, život koji ona proždire, morate da joj dajete vi, svi vi - ja samo ručicu okrećem. Uživaću, ako mi dopustite, u tome što ću gledati proizvod što će ga ona dati. Divan proizvod i divno uživanje, kažem vam.
Moje oči i moje uši, iz druge navike, već vide i čuju sve i sva u tom čudnom, žurnom, drhtavom tiktakanju.
Sve je, čini vam se, čilo i živahno. Jurite, letite. Vetar, u toj jurnjavi i u tom letu, ispunjava vas nekakvim silnim nemirom i odnosi vam sve misli. Napred! Napred, da ne bismo imali kad da osećamo breme tuge i stida što ostaju unutra, u dubini. Napolju, na sve strane vidite nekakvo sevanje i bleštanje: sve i sva trepti i iščezava.
Šta li je to? Ništa, prošlo je. Bilo je možda nešto tužno; ali, ništa, prošlo je. Ali, nešto je tu što ne prolazi. Čujete li to? Nekakav golem bumbar koji potmulo, tajanstveno zuji neprestano negde u dubini. Šta li je to? Da li zujanje telegrafskih stubova? Neprestano kotrljanje točkića po tramvajskoj električnoj žici? Ili je to zvrktanje dalekih i bliskih mašina, automobilskih motora, kinematografskih aparata? Bijenje srca ne čuje se, ne čuje se ni kruženje krvi u žilama. Vaj, kada bi se tako što čulo! Ali, čuje se ovo zujanje, ovo stalno tik-takanje, i mi zapažamo da je nešto neprirodno, sav taj besmisleni bes i sva ta huka, to svekoliko iskrsavanje i iščezavanje slika, i da je ispod njih nekakav mehanizam koji ih tera da zukteći jure mahnitom brzinom. Da li će se on skrhati?
Ah, ne naprežimo sluh. Tako što moglo bi nas ogorčiti još većma, ispuniti nas razdraženjem koje se ne da dugo snositi, dovesti nas do ludila. Ni časa ne časimo u tome vrtlogu koji nas zahvata i zanosi. Sa trenutka na trenutak prihvatajmo to žurno promicanje slika i onda bežimo dalje sve dok to zuktanje ne prestane za svakoga od nas.
(Odlomak iz romana
“Pazi, snima se!”)
Poniznost, ljubav i poštovanje prema životu
Veliko mi je zadovoljstvo izraziti poštovanje i zahvalnost Vašem veličanstvu što ste milostivo počastvovali ovaj banket svojim prisustvom. Dozvolite mi i da izrazim svoju duboku zahvalnost za srdačnu dobrodošlicu koju ste mi priredili, kao i za večerašnji prijem, koji je dostojanstveni epilog današnjeg svečanog skupa na kom sam imao neopisivu čast da primim Nobelovu nagradu za književnost za 1934. iz uzvišenih ruku NJegovog veličanstva, kralja.
Takođe želim da iskažem moje duboko poštovanje i iskrenu zahvalnost eminentnoj Švedskoj kraljevskoj akademiji za njenu prefinjenu odluku, koja kruniše moju dugu književnu karijeru.
Za uspeh mojih literarnih težnji morao sam da idem u životnu školu. Ta škola, iako beskorisna pojedinim briljantnim umovima, jedina je stvar koja pomaže umu poput mog: pažljivom, koncentrisanom, strpljivom, u početku veoma detinjastom, pokornom učeniku, ako ne za učitelje, bar za život, učeniku koji nikada ne bi napustio svoju kompletnu veru i poverenje u stvari koje je naučio. Ta vera leži u jednostavnosti moje prirode. Osetio sam potrebu da verujem u pojavu života bez ikakve rezerve ili sumnje.
Neprekidna pažnja i duboka iskrenost sa kojom sam učio i proučio ovu lekciju otkriva poniznost, ljubav i poštovanje prema životu koji su bili neizbežni za izjednačavanje gorkog oslobađanja od iluzija, bolnih iskustava, zastrašujućih uvreda, i svih grešaka izazvanih nevinošću koje daju dubinu i vrednost našim iskustvima. Ovo obrazovanje uma, okončano velikom cenom, omogućilo mi je da odrastem, i u isto vreme ostanem ono što jesam.
Kako su se moji pravi talenti razvijali, načinili su me potpuno nesposobnim za život, kakvim postaje pravi umetnik, sposoban samo za misli i osećanja; za misli zato što sam osećao, i za osećanja zato što sam mislio. U stvari, pod iluzijom da stvaram sebe samog, stvorio sam ono što sam osećao i ono u šta sam mogao da verujem.
Osećam neizmernu zahvalnost, radost i ponos pri pomisli da se ovo delo smatra vrednim ugledne nagrade kojom ste me darovali.
Rado bih verovao da ovu nagradu niste dodelili toliko virtuoznosti pisca, što je uvek zanemarljivo, koliko humanoj iskrenosti mog dela.
(Govor Luiđija Pirandela na banketu nobelovaca u Gradskoj kući u Stokholmu 10. decembra 1934)
Post je objavljen 13.09.2004. u 14:30 sati.