Ok, evo ga. Sad bas slusam californication od peppersa ( o Boze, koliko dugo nisam cula tu pjesmu) i mislim da je osjecaj dovoljno dobar. U pozadini se cuje hrdanje glodavca. Mog glodavca. Zeca glodavca. Znaci- moga zeca. :)) ooo…da. Zec. He heh.
Moje drage, najdraze frendice poklonile su mi zeca, pravog pravcatog zivog zivcatog od krvi i mesa (i dlake) preslatkog krasnog svjetlosivog zeca. Malo je plah i malo ga je jos strah,ali takvi su uglavnom zecevi, zar ne? Covjece…to je bilo iznenadenje, svojsko. Pazi ovo: zvono zvoni, ja se vucem do vrata i otvaram. Na horizontu- moje dvije frendice i…ogromna kutija zamotana u narancasti papir sa velikom zutom masnom. Ispocetka mi nista nije bilo previse cudno, ali dok sam primila cudnovatu kutiju u ruke i osjetila kako se tezina prevaguje s jedne strane na drugu (ovisi na koju stranu nagnem) i dok sam osjetila neko “vibriranje” iz unutrasnjosti, stvari su pomalo postale cudnovate, kao i sama kutija (a i njen sadrzaj). U neizvjesnosti sam derala papir bez osjecaja “za deranje pod pravim kutem”, a kad sam rastvorila sva cetiri kartonska poklopca, docekao me umiljat pogled jednog para preslatkih navlazenih ociju (mora da se jadnicak namucio putem jer nije imao zraka, pametnjakovicke moje nisu se sjetile ustupit mu par otvora kroz koje bi mu dolazio zrak, ajd pameti!). Moje je iznenadenje bilo vece od njegovih, o tako velikih sjajnih ociju. Zapravo…nije bilo ravno ni najravnijoj ravnici na najravnijoj ravnini (ovo nema smisla, ah, znam). Preplavio me osjecaj neobuzdanog, prevelikog obozavanja istog trena kad sam ugledala to malo plaho stvorenje, kako za stvorenje, tako i za moje cure jer, dale su mi najljepsi moguci rodendanski poklon. Najljepsi moguci! Hvala vam cure moje! :))
Obozavam zivotinje, jednostavno ih prevolim. Skinula sam si s neta nesto o zekanima, da znam kako da svog, kao prvo odrzim na zivotu, i kao drugo, da mu pruzim svu potrebnu njegu i paznju kakvu bi zec mogao pozeljeti. Moj zeko! I kazu da su zekani vrlo pitomi, dragi, veseli i inteligentni kucni ljubimci. :))
Posto je zeko jos jako mlad (neznam koliko tocno, raspitat cu se kod izdavaca :) ), hm…moglo bi se reci da je jos i ne naviknut na novu okolinu i nove ljude. Pa je, posto sam ga pustila u prvi pohod po svojoj sobi, prvo veoma zivo trckarao i skakutao po, o tako mekom tepihu :), pa se onda zavukao u neki kutic i obavio to tamo. Oooo…da. Tako je. Ucinio je to, ko iz puske! I onda sam ja morala razmakivat sve ormare i premijestat planine da bi dosla do te tocke, koja se vec rasirila u lokvu, i uklonila taj dokaz zekinog “nagonskog zlocina”. Jadni zeko, naravno, nije nista kriv, ali recimo da to nije prvo sto bi moja mama pomislila kad bi ugledala prizor (amo srece sto nije).
Zeko mi je stvarno uljepsao zivot svojim boravkom ovdje…kad ga pogledam, sve moje musice nestanu, izgubim se u tom, o tako barsunasto mekom krznu, a pogled mi se utapa u milini njegovih ociju. Hmph…nije valjda da sam se zaljubila u zeca?? He heh. Ma nije moguce. :)
Naime, zekan jos uvijek nema etiketu. Ne zna mu se ime (hm), dob, porijeklo, a niti spol bas nije definitivno siguran. No, dobro. Zasada ime. Neznam…ime. Nemam inspiracije. Ako netko slucajno ima neko rijesenje, to jest inspirativnu ideju, molim ga neka to podijeli sa mnom. Lijepo molim. Mora imat ime dostojno njega samoga. O, da, tako je. Bila bih mu very mucho zahvalna, stvarno. H E L P!
A u meduvremenu…moje mozdane vijuge ce i u snovima obradivat ideje (koje mi jos nisu pale na pamet). Noc, noc…
Post je objavljen 05.09.2004. u 20:47 sati.