Jebote, preko pol 5 ujutro je a ja nemrem spavat da ga jebeš, nema mrtve šanse. I tak svaku noć više manje, samo kaj se inace prevrcem po krevetu a sad baš nisam mogao nikaj. Lud jebemu. Gledam Tatjanu Jurić u novinama. Oh, oh. Opće nije loša, rekao bih. Gomila kretenoidnih članaka, pa reklame za druge novine u kojima su gomile kretenoidnih članaka i tak dalje. Izvještaji s kraljevskog dvora. Mislim, kome jebeno puca kurac kaj je princ charles zadnje jeo i koga kara? Ne kužim. Kome puca kurac kaj njegov sin dela okolo. Nikad nisam kužio ljudsku fascinaciju ljudima koji su praktički rođeni na televiziji, iako ne moraju nužno bit ni interesantni ni nikaj tog tipa. Kraljevska jebena obitelj je sve samo ne interesantna. Brijem da interesantnije živi najdosadnija baba u mojoj ulici. Ta prastara ekipa iz kvarta se svaki dan druži tu. I to ne po dvorištima, ne po birtijama, nit po sličnim mjestima di bi se mirogojčeki mogli družit. A, ne. Oni se druže u ambulanti. Oduzimaju pravo prvenstva doista bolesnim ljudima. Uletiš u ambulantu s recimo, genitalnim herpesom i doista si zabrinut za svoju buducnost. Jebe te to. Ali, ne. Ispred tebe je bar 20 polupokretnih jeremijoznih no vrlo glasnih i svjesnih prispodoba koje su tu došle na čašicu razgovora, tračeva i trkeljanja te pikicu dvije ukoliko su sretni taj dan, pa baš imaju neki kurac kaj treba liječit. Ja se ne zajebavam, provjerite stanje u svom domu zdravlja. Zašto čekamo satima? Zašto? I onda ti ta ista baba jebe mater da «ta današnja mladež» u tramvaju jer joj je doktorica kojoj je već pun kurac babuljaga koje nemaju kaj za radit napisala uputnicu za pregled svega za rebro i sad glavinja po tramvajima i tak troši prostor. Naravno da po putu ode na plac te ti nasere na glavu svih sedamdesetšest vrećica sa preko sira i vrhnja do trulih mandarina od kojih se gube vozačke dozvole.
Ja recimo nisam mogao vjerovat kad sam vidio da su kitu uzeli 500 kuna jer je imal 0.03! Jebem ti sve, uskoro čemo imat dilere trulim voćem koji sotonski zlo briju okolo i žele te sjebat dok nevino piješ kokakolu pokušavajuci ne ostat bez vozačke u subotu navečer dok se tvoji bezautni prijatelji veselo oblokavaju. Mama radi salatu s vinskim octom. Molim pričekati sat do dva prije vožnje. Nabijem im zakon u guzicu. Dregere s 12 znamenki treba nabavit, cijev na digitron prikopčat, da vidimo na koliko ste to decimala pijani, gospodine. Oh, 0.000013! Pa to je minimum 400 kuna i kazneni bod. Hodali ste pijani, vidim. A gdje vam je dozvola? Do kad ste registrirani? Hodali bi malo, a? Cvrcnuli smo si, a, moj gospodine? Jeste možda hodali prema....automobilu? Pa to je 6 godina zatvora, kao da ste već ubili kompletnu obitelj, to je osam milijardi kuna, pozdravite familiju i pođimo. Jebemti mater i državnom proračunu. A irska. Oh, ta krasna zemlja gdje smiješ imat cigli promil. No, tamo se nitko ne vozi osobnim automobilom po noći. A, ne. Taksi je jednostavno prejeftin za tak nekaj. Smiješ bit pijan za volanom, a ne da ti se, jer tebe i tvojih 16 pijanih prijatelja taksi odvede do jemena za šačicu eura. Hrvatska, ta divna zemlja. Samo dok se sjetim onog ingenioznog natpisa koji se pojavio na jumbo plakatima prije par godina. «Welcome IN Croatia». Bio sam ponosan, bio sam hrvat. Reko, to je moja zemlja, to je ministarstvo turizma, to je taj kompetentni kadar, to su ti reklamni slogani kojima ćemo privuć najmanje milijardu turista na savršeno nam uređene obale.
Gledam babu na glavnom kako na engleskom koji bi i najžeščeg CIA-inog dekriptora natjerao na moždani udar nakon neuspješnog suicida jer je shvatio da je promašio profesiju, pokušava objasnit frajeru di je zahod. To je baba koja radi na MEĐUNARODNIM informacijama. To je ta superbaba oboružana znanjem barem jednog stranog jezika. Njoj je taj, predmnijevam hrvatski jer ni meni nije znala odgovorit na najjednostavnije pitanje na pretpostavkom vođen, materinjem joj jeziku koji bi trebao bit ovaj kojim pišem. Rvacki jezik. Blago našeg naroda psovki poradi. Trebao sam joj jebat mater, to bi možda razumjela. Na rvackom, naravno. Oh, misli kakove salijeću me u ovaj kasni sat, to ne bi pas s maslom pojeo. Ovo s cuckom sam napisal samo zato kaj fakat nikad nisam kužio to pas s maslom. Ko ga jebe. Razmišljam o tome da koji kurac mene čeka sad in d nijr fjučr. Da li ću osvojit djevojku svojih snova? Da li ću konačno moć snimat jebene pjesme? Da li će stara opće nać jebenu garanciju za zvučnu da bi ikaj mogao snimit...to mene jebe. Imam tu bubanj u sobi, da i gledam ga totalno lud. Užasno mi se svira a ne smijem, jebe me to prestrašno. Bar mogu drkuljit po gitari i zatvorenih očiju, poput kakovog umjetnika ić glavom lijevo desno neovisno o ritmu svirane pjesme ne bi li u tom momentu odavao dojam čovjeka koji je jedno sa svemirom. Taj dojam na taj način mogu odavat eventualno pijanoj, nadrogiranoj te zalutaloj krtici u poodmakloj dobi s inkontinencijom te narušenom koncentracijom poradi svih tih tegoba što ju prate. Zato to činim dok sam potpuno sam i mir mi narušava samo lagan zvuk vešmašine koja se pokušava oslobodit okova kupaone u čemu joj uvelike pomaže nedostatak neke od nogica koje su tamo bile poradi ravnoteže dotične.
Ide mi na kurac kaj nemrem spavat, fakat. Ima nekaj u onom «sutra je novi dan» i to. A ovak, docekat cu novi dan budan te pola istog prespavat. To je frustrirajuce sranje. Fali mi moja djevojka koja nije moja. Fali mi nekaj smislenog kaj bi radio u životu. Recimo, studio. Baš sam danas razmišljal. Onak, zbudim se oko podne i pogledam po sobi. Instrumenti. Kaj bi prvo snimao il vježbao? Bubanj? Gitaru? Da dovršim onu stvar kaj sam krenuo radit jučer? Jebote utopije. I fali mi moja djevojka koja nije moja. Prepun kurac. Fali mi internet, oooo jebote, kak mi fali internet. Tak bi se spojil sad i čital teme po forumu, radil bilo kaj, pričao s drugim poluimbecilima koji su i dalje budni, a ima ih. I htio bih imat zaposlenje, poput nekih. Posao na kojem niš ne radiš that is. To je posao koji imaju razni zaposlenici net cafea, informatičari raznih radio postaja :D i ina ekipa. To je prekrasan posao. Zaposlenje. Možeš fino pisat tam, slušat muziku, puca ti živo kurac za sve, a onda dođeš doma i rospija te stera u kurac. Dobro, to nije savršen scenarij, samo spominjanje nekakvog posla daleko je od savršenog, nažalost i od izvedivog, ali kaj je tu je. Fakat nemrem spavat pa cu spomenut i da mi je auto zmazan, osim kaj troši poput ljutog lucifera na kilogramu amfetamina u otv domu.
Danas sam bil kod ane. Pitali su nas iz nekakvog časopisa dal bi htjeli uljetit tam kao par koji je bil skupa a sad su prijatelji. Naravno da da, pobogu, kakvo pitanje. Uvijek bi se slikao uz tu guzicu pa da joj mogu dolazit posuđivat lovu i jest hranu te koristit net uz papirnati dokaz da sam joj prijatelj. Vidi novine, tu piše da sam ti prijatelj – rekao bih tada. Oh, da. Ako mi ne bi dala nekaj od navedenog, nazvao bi novine, rekao da muško-ženska prijateljstva ne postoje i da je ljuta guja, drolja, famfljordača, fuksa, prodroljnjača jeftina. Uništio bi mit o muško ženskom prijateljstvu, a pruža mi se prilika ta podržim tu, oh, jeftinu laž. Muško i žensko mogu bit prijatelji, dakako. Nakon kaj su se ispokarali kak treba. Ostalo je samo priprema za tu radnju. Mi smo se karali, dakako, ali bože moj, kakvo ona dupe ima. Zato smo prijatelji. Zbog dupeta. Ima ona jedne tajice. Dok ih obuce ja poludim, dobijem erekciju i polomim susjedu voćku njome. To je ko betmen s odijelom. Ko jebe brucea waynea. Ali kad frajer metne onu betmen opravu, postaje betmen. Tak je i ana s tim tajicama. Možda sam to već spominjao. Ako nisam, shame on me, jer je stvarno stvar vrijedna spomena.
Nasrao sam toliko nepotrebnih govana, a i dalje mi se ne spava. Idem onda pokrenut jednu od igrica za koju znam da ziher ruši čudo od xp-a. Možda me to natjera na san. Jebo.
Post je objavljen 03.09.2004. u 13:47 sati.