Pricam ja tak danas s frendicom i dođemo do one debilane polupuna/poluprazna čaša. I velim ja kak je čaša jebeno prazna. Veli ona, ne vjerujem ti, dokaži. Reko jebote, vidi mi čašu, prazna je jerbo nema nikaj u njoj i kompletno se dade popuniti nečime.na kaj je ona rekla da je u čaši zrak, dakle ipak nije prazna. E sad, jebeš zrak. Fakat, ima ga svugdje i ko ga jebe. To bi se zapravo moglo objasnit kao moje nepoštovanje za elementarna sranja jerbo tko može živjet bez zraka i to. Sad, taman da u njoj i ima vode i da je poluprazna ili polupuna s tom vodom, jebeš i vodu. Neću vodu, oću kokakolu, makar i onu s placa. Fensi, tarabo, krukto koktu, floki, bilokaj, ali ne želim vodu. Sad opet ispada da sam šupak koji bi iznad svojih mogucnosti. Uzmimo u obzir da je čaša i dalje prazna i da ja samo razmatram o mogučnostima pune, polupune, poluprazne situacije te sadržaja. Dakle, neću vodu, oću cocktu il viski. Nudi mi se voda, eventualno, a ja ju ne želim jer cu ju kad tad pozeljet napunit koktom il kolom dakle morat cu mijesat, iz cistog poštovanja kaj je nutra bila voda i okus je jebeno bljutav. Dakle, imam praznu čašu koju bih rado napunio nekakovim mjehuričavim proizvodom možda čak i diskutabilne kvalitete, ali glavno da se mali pjeni. Preventivno šaljem u kurac sve imbecile koji prate blog a obrecnu se na automobil. Automobil je cedevita. :D Čaša je prazna, a ja sam to vrlo neuspješno pokušao dokazat. Ajmo dalje.
Planina patnje. Veli ona, daj objasni planinu patnje. Zakaj ne jezero? E, ovak. Di slash svira tužni solo? Di, pitam vas. Na jebenoj planini. Planina simbolizira patnju, to sam sebi ja tako objasnio, još onomad, čim slash solira na njoj. Ne viri frajer iz potoka. Ne žmirka u tunelu, ne sjedi na drvu s tom tužnom gitarom. Popeo se na najviši tužni vrh i svira tužni solo. To jedino kreten iz creeda može spašavat sam sebe iz rijeke. Kak jebote? Glup, jadan. Kad je tuga, planina je. Kak mi nemamo baš nekih planina tu, a ni novaca da se do bilo kakovih dođe, onda se ekipa penje na zgrade. Tamo snimaju svoje poskočice u kojima pokušavaju imitirat po 20 godina stare bendove. I to su onda odista zgrade patnje i čudno mi je da se ne uruše od soničnog užasa koji prati mlade nade rvackog roka. No dobro. Žalosno je to kaj ja tu serem o nekoj patnji a sjedim u dubravi. Halo, u dubravi. Pa to je podzemlje jebote, kakva planina. A patim kao zrikavac kojem su zabranili da zriče, kao hrvat s 4 kredita i isto toliko djece te rospijetinom za vratom, kao netom zarobljeni nijemac u partizanskom filmu patim. A patim na burazovom krevetu u sobi od pol kvadrata, okružen bubnjevima koje ne smijem svirat, što pojačava patnju. I onda, odlazim na planinu te ponosno gledam mrave koji ne razumiju. «Oh, tuge i čemera» Dobro, jebo moju patnju. Ali objasnio sam planinu.
Htio sam reć da si obavezno pogledate «big fish». Tim burton je izjebo mater jos jednom, ewan mcgregor jebe majku previše, ostali razaraju a mlada plavuša je neodoljiva. A ja sad idem do Doomjama gledat «army of darkness – director's cut». Eh, filmčina s alternativnim krajem. Tko to nije gledao, nek se srami, triput žmiri, titova točka, titov zlatni pečat, iza pika nema šupci.
Post je objavljen 03.09.2004. u 13:45 sati.