Marketing
Pitanja?
Danas mi je jedan od onih dana, dana kada mi ništa ne ide od ruke. Ima ih malo, ali kada se pojave... Luda sam, nisam nervozna, čudno stanje. Jednostavno ne znam kako da ga opišem. Rano sam se digla, obavila posao. Došla doma. Sva sam nespretna, sve mi opada iz ruku. Počnem nešto i ne dovršim, jednostavno nemam volje. Stalno mi se nešto mota po glavi. Razmišljam kako me sestra na neki način odjebala, zanemarila. Opet ne znam kako da opišem kako se osjećam. Po sto i prvi puta ostanem zabezeknuta. Bila je 20 km od mene i nije imala potrebe da mi se javi. Pardon, javila se ona mobitelom i to kada sam ja nazvala, pa sam je zatekla kada je već bila na putu. Kažem joj : e super stara dođem ja po tebe, ujutro te odvezem di treba i podrazumjeva se da tu noć prespavaš kod nas. Pošto je dolazila samo na jedan dan i žurila se nazad. Odmah mi je rekla da ipak neće ona spavati kod mene, ima druge planove. Ok, neću joj ja planove mrdati. Ipak sam se nadala da će izraziti želju bar da se vidimo na par minuta. Jebaj ga, nije imala potrebe. Iako se godišnje vidimo svega dva do tri puta. Razmišljam kako inače na Icq uvijek jedva čeka da se vidimo i sada kada je bila tako blizu ništa. Da li je to sve samo gluma? već odavno nemamo ista stajališta oko životno bitnih stvari, ali to nikada nije bio problem. Ona živi u svom svijetu, ja u svojem. Sve se nekako sjebalo. Makneš se od roditelja, postaneš samostalan i shvatiš da nije sve kako si nekada zamišljao. Svi nešto muljaju, neiskrenost je ogromna. Najviše me smeta činjenica da nitko nema jaja otvoreno reći kaj ih muči, ako ih nešto muči. Nisam ja najbolja sestra ili kćer, daleko od toga. Ali uvijek kada imam nekih komentara vezano uz njih, otvoreno kažem. Možda ih smeta moja iskrenost. Najgore mi je kada me nazovu, a obično zovu, kada im trebao moje mišljenje i onda ako se ja ne slažem s njihovim to je katastrofa. To je ravno smaku svijeta. Pa čemu onda nazvati? Ionako se moje mišljenje ne uvažava. Kaj im ja ne zamjeram, jer svatko do nas živi svoj život. Opet ne shvaćam, zašto me onda uopće pitaju ili traže za mišljenje? Tek toliko da me obavijeste kaj namjeravaju napraviti. Više se čak i ne ljutim na njih, nemam snage. Jednostavno nemam ni volje, toliko pitanja, a odgovora nema. Iskreno, postaje mi svejedno. Sigurno da to nije normalno, ali opet pitanje: tko je tomu kriv? Ja, jer ne kužim ili oni s takvim ponašanjem?
Uglavnom sve je to jedno veliko sranje. Ja sam danas u glupom raspoloženju i u cijeloj priči je nastradao frižider kojeg sam danas otvorila valjda 505 puta ( bez crte) u nadi da ću svaki puta kada ga otvorim naći nešto novo. Nažalost nisam našla ništa novoga. Proždrla sam 300g čokoladu s rižom. Tako da me sada i želudac boli. A sve to zbog tisuću pitanja i tisuću možda koje neumorno kovitlaju mojoj glavom.
Post je objavljen 31.08.2004. u 19:36 sati.