«Moja Dančika nikad ne dira smeće i zmazanoće», hvali se susjeda, «ona zna da je to opasno. Reci, sunce, što se dobije kad se diraju fuj-stvari? No? B…b…b…»
«Batine», bubne Dančika.
«Ma bolesti se dobiju, ccc, sto puta sam ti rekla…»
I dvjesto puta dala batina, te su joj stoga bolje sjele u memoriju.
Dančikina mama je malo primitivna, a ja sebi laskam da nisam, pa se u odgoju nikad ne služim silom. Ni zastrašivanjem. Samo sam lijepo curama objasnila da postoje mala opaka bića koja izazivaju grdne boleštine i pokazala fotke šuge, gube i gljivične infekcije u Medicinskom priručniku. Nakon toga su desetak noći ružno sanjale i živjele u strahu od mikroorganizama, ali djeca se brzo oporave od šokova i sad je opet sve u redu.
Dok šećemo oko Jaruna, one se svako malo sagnu i prčkaju nešto.
«Cure, niste više male bebe, ne dirajte smeće.»
«Ne diramo smeće, nego se…»
«Igramo pronalazača stvari.»
«?»
«Kao Pipi…»
«Duga Čarapa.»
«Pipi je izmišljen lik, ona može podići konja, nositi svog tatu piška-lonca i prebiti dvojicu odraslih lopova, a vi ne možete…»
«Da, ali možemo…»
«Pronalaziti stvari.»
Jer, cijeli svijet je pun različitih stvari i netko ih treba pronaći. Ali zašto baš moje kćeri?
«Da vidim što ste to strpale u svoje Barbie-torbice?»
«Ja sam našla kutijicu lijepih malih balona», pohvali se starija.
«Što», vrisnem zgranuto, «to nisu baloni, nego ku…Ne, nisu baloni! Baci to, odmah!»
Mlađa se usteže, ali napokon i ona vadi svoj nalaz – dugu, prugastu…fuj…čarapu. Štrumfu. Neopranu.
«Izgledala mi je kao druga čarapa od Pipi, ona prugasta, prva je crna…»
«Dušo! Opasno je dirati nečije nošene čarape. Znaš li koliko bakterija i virusa gmiže unutra, ne diraj, ja ću…»
Oprezno, s dva prsta uzmem štrumfu, nekako otežalu, valjda od prljavštine i naciljam obližnju žičanu košaru za smeće.
Pogodak! A sad ćemo očistiti ruke i torbice antiseptičkim vlažnim maramicama…
Samo, nešto je ispalo iz štrumfe, dok je letjela. Neobičan papirić, šareni, zgužvani.
K vragu, dvjesto kuna!
Pokupim, izravnam i stavim u džep.
Hmmm, možda ima još? Bit će da ima, težina koju sam osjetila govori tome u prilog. I brzo je utonula u košaru, na samo dno. I što sad?
Ništa, zasukala sam rukav, gurnula ruku i stala prevrtati.
Dok su ljudi zastajkivali i u čudu zijali, a moja djeca crvenjela od srama. Tako da sam se, napokon i sama morala pitati: «Bože dragi, što ja to radim?»
Kopam po smeću i tražim zmazanu čarapu?
Neee! Nego se igram pronalazača izgubljenih stvari. Kao što bi lijepo rekla mudra teta Astrid Lindgren.
Lucy Fair, vaša dopisnica iz Zone sumraka
Post je objavljen 29.08.2004. u 23:01 sati.