Zagonetan,odložen sumrak u gradu,u kom,
sticajem okolnosti,živim.Mjesec se dobro
baš bio isprsio,ne dopuštajuci mrak da
raspline se po horizontu,moru i ljudskim
gradjevinama,pozirajuci u punoj snazi,kao
na razglednici,iznad obližnjeg ostrvceta.
Posmatrao sam ga uzbudjeno,ne odgonetajuci
kako i drugi ljudi ne vide,ne dive se tom
kratkotrajućem čudu malecnom,toj ljepoti iz
utrobe planete-to jest osmehu sensualnom
Prirode jednog facijalnog mišica,ako i
toliko ovaj prizor od sveukupnosti Njene
zauzima.Učiniše mi se suvišnim osobe,ma
kako osobene,koje uglavnom samo smetaju,
dosadjuju(se),preziru,zavide,ponekad
zaljubljuju ali najcešće mrze,iz bunara
duše,i ubijaju.Kako samo smiješni, mizerni,
predvidivi,bezrazložni u kosmosu smo-ne
čini li vam se?Otuda valda potreba za
satisfakcijom,za dominacijom,u ovom
paralelnom virtuelnom univerzumu,u kom
se ,evo,družimo...
Post je objavljen 27.08.2004. u 22:46 sati.